Konji su kao deca. Mogu da budu sujetni, ljubomorni, da se maze, da vam se ulaguju, dure se… Kada ne obraćate pažnju na njih, sve će učiniti da je privuku.
Tako je Bojan, sada kao slobodan čovek, ostao da radi na Hipodromu, s prelepim lipicanerima.
– Kao dete imao sam pastuva. Kada je uginuo, nisam mogao da ga prebolim. Posle sam otišao, kao devetnaestogodišnjak, u Austriju. Radio sam u privatnoj ergeli tri godine. Dresirali smo konje i pripremali ih za snimanje filmova – seća se.
O onome zbog čega je dopao zatvora i o kazni, ne želi da govori. Taj deo života ostao je iza njega. Danas je, kako sam kaže, presrećan jer mu je zavodska uprava dala šansu da počne život iz početka, skrasi se, školuje, stekne sigurnost, zasnuje porodicu.
– Zahvaljujući podršci upravnika i zamenika, dobio sam posao u Konjičkom klubu. On je prestao sa radom 2001. godine, kada su izgoreli štala i pehari, ali je obnovljen pre tri godine. Organizacija „Help“ pomogla je da se kupi neophodna oprema: sedla, uzde i ostalo. Platili su mi i školu za operativnog trenera jahanja. Zavod je pomogao, pa sada radim dresuru konja i vežbam sa polaznicima škole jahanja – priča naš sagovornik.
Inicijator obnavljanja konjičkog sporta i aktiviranja Hipodroma bio je upravnik KPZ Aleksandar Alimpić. „Help“, nemačka nevladina organizacija, pomogla je u okviru svojih projekata, kojima pospešuje resocijalizaciju bivših osuđenika i njihovo lakše uključivanje u zajednicu.
Odnedavno na Hipodromu vežbaju i preskakanje prepona, a plan im je da se bave hipoterapijom, odnosno terapeutskim jahanjem. To je posao za koji je, prema rečima našeg sagovornika, potrebno naporno raditi sa lipicanerima dve i po do tri godine, posle čega dobijate životinje koje ne reaguju ni na jedan nagli pokret deteta sa posebnim potrebama, na uzvike, ni ugrize, a kada dete počne da klizi, uvežbani su da se ukopaju u zemlju i ne pomere se kako bi sačuvali mališane od povreda.
Ergela postoji još od vremena čuvene vladarke Marije Terezije, a Zavod je dobio lipicanere posle Drugog svetskog rata, kada je počeo da razvija autohtonu rasu. Danas ih ima četrdesetak.
Osim lipicanera, tu su i četiri ponija. Bojan objašnjava da je ovo jedinstveno mesto u Srbiji, na kom ove životinje imaju dvadesetčetvoročasovnu negu. Pomažu mu osuđenici iz KPZ, takozvani slobodnjaci. Njihovi konji vrlo su popularni u Mitrovici i okolini. Dolaze mladenci da se sa lipicanerima slikaju, učestvuju u gradskim svetkovinama, prežu ih u specijalnim prilikama u fijakere.
– Dresura je dug i složen proces. Za dan carskog Sirmijuma morali smo da ih pripremimo za konjanike u rimskim oklopima, priviknemo ih na gužvu, nepoznate zvuke, ulicu, foto-reportere. Da se ne uplaše čak ni kada je neki momak počeo da turira motor, i da ne povrede nikog – objašnjava Bojan.
Najstariji pastuv u ovoj ergeli ima 26 godina i u odličnom je stanju, a najveće „pozerke“ su lipicanerke Dubravka i Milojka.
Baš kao sportisti, i ovi konji imaju tabele ishrane, u zavisnosti od toga za šta se spremaju. Zahvaljujući upravi zatvora, priča Bojan, ishrana im je raznovrsna, a zamenik upravnika Nebojša Draganović, po profesiji inače veterinar i ekonomista, tu je u svakoj prilici kada je potrebna pomoć ili savet.
Konji upijaju kao sunđeri i pozitivnu i negativnu energiju. Kada uđem dobro raspoložen u manjež, ponašaju se na jedan način, a kada sam tužan, ma koliko se trudim da to prikrijem, ponašaju se na drugi. Znaju kada je meni do nekog stalo i pokazuju prema njemu posebnu brigu. Recimo, prema mom pastorku. Jednom se igrao u manježu, kada se pojavio pas lutalica. Dubravka i Milojka su odmah prišle i zaklonile ga telima – kaže Bojan.
(Vojislava CRNjANSKI SPASOJEVIĆ/Novosti)
