Dakle, ljudi, ne znam šta da vam kažem. Ne mogu da verujem šta mi se dešava. Izgleda da sam navukla neko prokletstvo kad sam napisala onaj tekst pre izvesnog vremena (https://mitrovica.info/salterologija/).
Sad me proganjaju šalterske službenice. I svete mi se!
Ovako je bilo. Odem ja u poštu. Mala seoska poštica, ušuškana, nema gužve, tek po koji meštanin. Troje-četvoro ispred mene, taman da onako gospodski odradim neke uplate, pa da se vratim u školu, na nastavu. Ona radi li radi. Brzo ide. Proziva i preko reda:
–Ej, gde si? Šta ćeš, da podigneš novce? ‘Ajde!
Dobro je, neka je i tako, samo da ide. Nemam vremena ceo dan, imam samo jedan slobodan čas, deca otišla na ekskurziju. Najzad, ugledam svoj lik na šalterskom staklu. Mislim se, brzo će, još koji minut. I tada, kao u priči, onoj mojoj, desi se kopernikanski obrt. Ona lepo ustade i ostavi nas da čekamo. A nije nas bilo mnogo, jedna žena ispred mene, desetak ljudi iza i još neki koji su pristigli u međuvremenu.
Uze Ona da radi nešto, ni sama ne mogu da razjasnim sebi šta. Svega je tu bilo. I otvaranja sefa, i računanja, i telefoniranja, popunjavanja raznih formulara, obrazaca i šta ti ja znam. Onda uđe poštar. I njemu je spremila poštu za uručivanje. Taman pomislim, kad god sedne za svoj sto, počeće da radi, a Ona opet ustane, prošeta, popunjava neke propratnice, povratnice, ovo, ono…a meni se kosa natapirala od muke. Trajalo je to, bogme, dobrih pola sata.
Počeh da gunđam u sebi i da prebrojavam i svoju i Njenu blisku i manje blisku familiju. Prvo mi je palo na pamet:
“Mora da je pročitala onaj moj tekst! Ma ne, nemoguće. Ali ponaša se baš isto! Opet, ako je i čitala, nije mogla da me vidi, nije mi objavljena slika. Pa kako onda? Ne može znati da sam to ja. Da nije neka telepatija, zračenje, šta li? Ili sam prosto baksuz! Ona se meni sveti! Ma ne, nije moguće, ne verujem!’‘
I sve tako. Čista paranoja! Počela sam da se preznojavam, srce mi prolupalo, guši me i zaptiva…
“Nije mi sve ovo uopšte trebalo. Koga je moliti, nije ga srditi. A One, izgleda, imaju neku natprirodnu sposobnost da prepoznaju one što baljezgaju po sajtovima kojekakve nepodopštine o NJima. Opet, ja Njih izuzetno uvažavam. Evo stalno upotrebljavam velika slova: Ona, Nje, Njoj, itd. Ili One uopšte nisu ljudska bića. To je neka unapređena, vanzemaljska forma života. Dosta je da te pogleda i odmah ti skenira mozak, pa zna bolje od tebe i šta misliš i šta će ti tek pasti na pamet.“
U takvim mojim mislima u poštu uđe naš školski domar. Kad je preuzeo pošiljke, reče Njenom veličanstvu:
-Ovo je naša nova nastavnica, zakasniće nam na čas.
O, Svevišnji, hvala ti što si poslao ovog čoveka da me spasi. Ja bih, bez uplitanja više sile, na ovom šalteru ostavila svoj život! Ne, najozbiljnije. Bar je meni tada tako delovalo. Od tada razmišljam šta mi je činiti.
Ako sam izazvala sudbinu i navukla na sebe gnev i prokletstvo šalterske klase, ovo će mi se stalno dešavati. Prema tome, ili ću tražiti spas kod nekih baba vračara, crno-belih i ostalih magova, ili da se okumim sa domarom i njegovom familijom. Očigledno, domari imaju naročit uticaj na službenice za šalterom.
Šalteruše su fenomen, majke mi. Pre neki dan, u vreme onih vrućina, krenem da obavim nešto u banku poštansku štedionicu u SM. Dođem do vrata, zatvoreno. Na vratima nikakvo obaveštenje. Trakaste zavese jedva omogućavaju da vidite da li ima nekog unutra. Ipak, nazire se nekoliko ljudi u redu. Veći deo prostorije je prazan. Više je ljudi napolju, na vrućini. Kucamo. Pojavljuje se nadrndani čuvar i kaže „Puštamo po jedno“, velike su vrućine su i klijenti nam padaju u nesvest“. Zamislite bezobrazluk. Unutra je gotovo prazno, klimatizovano i nije mi jasno kako neko pada u nesvest, a napolju 40 stepeni na suncu. U sred radnog vremena zatvoriti banku, dati takvo idiotsko obrazloženje i zavitlavati na za naše pare. Naravno, moj račun ću ugasiti, a reakcija drugih ljudi mi je nepoznata. Vrhunac bezobrazluka i neposlovnosti.
Plaćajte elektronski em je bez provizije em bez maltretiranja