Marina je sa svojih 40 godina pošla u Nemačku trbuhom za kruhom kako bi zaradila novac za ćerkin fakultet. Vratila se posle godinu dana i ispričala svoje utiske.
Ovo je njena ispovest:
Nekako naša deca već od malih nogu uče da su ta neka Austrija, Nemačka i Švajcarska zemlje budućnosti, da je to tamo med i mleko, da tamo ima pregršt para, a fino se radi. Plate su ogromne, vlada te čuva kao kap vode na dlanu i živiš život sretno i zadovoljno.
Odmah da raščistimo – to ništa nije tako. Ako je čovek snalažljiv, vredan i uporan on će imati novca i u kod kuće i u Nemačkoj. Ja sam se zaputila u Nemačku da obezbedim ćerki potreban novac za školovanje. Provela sam tamo godinu dana kod poznanice koja je iz mog rodnog mesta.
Radila sam kao pomoćni radnik u kuhinji. Radilo se od jutra do mraka sa veoma malim pauzama. I tako je svugde. Stan srećom nisam morala da plaćam, a da jesam skoro čitava plata bi mi odlazila na troškove stana što je sasvim apsurdno. Živela sam dobro i u domovini samo mi je trebalo više novca.
Drugo, upoznala sam mnogo naših ljudi koji tamo žive i mogu iskreno da vam kažem i potpišem, ti ljudi nisu isti kad su u inostranstvu i kad se vrate u rodni kraj. Isti ti ljudi se domovini rasipaju, žive kako bi im ljudi rekli “Jao to su ovi iz Nemačke, kako oni dobro žive”, a zapravo je to samo lažna elita.
Novac se štedi da bi se vratili u rodni kraj 2-3 puta godišnje, letovanje moraju da planiraju godinu dana unapred i sve im je isprogramirano, nema prostora za spontane stvari i događaje. Tamo se bakšiš ne ostavlja, gleda se u poslednji cent, i ako im ne vratiš do poslednjeg centa onda se bune.
Kada idu u supermarket, ne daj Bože da im ostane onih 50 centi u kolicima „trči, krši, lomi, vraćaj se po 50 centi, kako to da ostane, a kod kuće ćemo da glumimo elitu“.
Čisto prostačenje. Isti ti ljudi kada dođu ovamo, drže predavanje o moralu i životu, oni sve znaju i savetuju kako svi trebaju da odu u inostranstvo, da ovde nema života, a ja im samo odgovorim: „E pa dragi moji, ja sam ovde poživela bolje i kvalitetnije nego pola naroda u Nemačkoj„.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
(SMP.onLine)
Proputovala sam veliki broj evropskih država i ova „ispovest“ je ordinarna glupost. Činjenica da se jako malo ljudi vraća ide u prilog mojoj tvrdnji. Naravno da se puno radi (da nije tako ne bi to bile ekonomski jake države) ali može i da se zaradi i to na pošten način. Ako si fizički u, recimo, Nemačkoj, a glavom u Srbiji, bolje da ni ne ideš. Ljudi moraju da se prilagode mentalitetu naroda države u koju su otišli, a ne da očekuju da nastave da žive kao u Srbiji i da se oni prilagođavaju njemu.. O socijalnoj sigurnosti, slobodi medija, nezavisnom sudstvu, generalno o uređenoj državi ne treba trošiti reči. Osim toga, sa 40 godina se ne ide u inostranstvo na rad, je je prilagođavanje gotovo nemoguće. Ide se sa 20 i kojom godinom.