PIŠTINCI: Nekad selo, sada pustara! (FOTO GALERIJA)

0
2541

Nekoliko novinskih članaka i televizijska poseta probudilo je pažnju šire javnosti na nekadašnje selo Pištinci, pre toga decenijama malo ko je čuo za njega, čak i u Sremu, iako se u hronikama pominje još s početka XVIII veka. Po njima vlasnik seoske zemlje je u tursko vreme bio neki Ahmet, a nakon dolaska Austrijanaca administrator dobara bio je princ Odeskalki koji je preuzeo Pištince od pravoslavnih kaluđera.

U novije doba, tokom XX veka, u ovom selu živelo je preko sto stanovnika, dok je danas taj broj spao na dvoje, na baka Veru Peškir i njenog sina Slobodana.

Pištinci se nalaze nepun kilometar od Stare Bingule, vazdušnim pravcem ka Divošu, a do njih se stiže zemljanim razlokanim putevima kojima često ni traktori ne mogu proći jer su kao usečeni u zemlju, pa su nakon kiša puni vode, kao neki maleni potoci.  Automobilom, ni pomisliti!

Postoje dva načina da se, sa asfaltnog puta koji spaja Staru Bingulu sa ostatkom Fruške gore (pa i sveta), stigne do Pištinaca. Kraći put vodi pored starobingulskog groblja, pa pravo niz dolju, a duži put, kojim je i pisac ovih redova stigao, počinje kod škole u Staroj Binguli, pa umesto da se pođe desno, glavnom seoskom ulicom, namernik treba da skrene levo, u nigdinu, putem koji vodi između plantaža bresaka i grožđa, glavne izvozne artikle ovog fruškogorskog sela.

Već posle petnaestak minuta pešačenja, stiže se u Pištince.

Sam ulaz u nestalo selo liči na ulazak u nečije dvorište i vrlo brzo postaje jasno zašto je to tako. Tu, na početku Pištinaca živi baka Veronika Peškir sa svojim sinom Slobodanom.

Otkad živite ovde?”- pitam je gledajući prostranu padinu koja je njeno dvorište, okruženo pitomim brežuljcima. Sve izgleda kao otrgnuto od sveta, kao neki zaboravljeni ostatak nestale planete.

Ovde sam od rođenja, a sada imam 72 godine.”- kaže baka Vera:

Rođena sam u ovoj kući (levo od puta na kojem stojimo-prim. aut.), a udala sam se u ovu drugu (pokazuje desno od puta). Vremenom su se ta dva domaćinstva spojila, pa sada izgleda kao da put prolazi sredinom dvorišta.”

Gledam u izbrazdano bakino lice koje zrači vedrinom, nekim spokojem i mirnoćom neobjašnjivu gradskim ljudima.

Kako provodite dane ovde?”- opet pitam ne shvatajući šta bi ovde bilo ko, daleko od čuda moderne tehnologije, mogao da radi.

Proleti dan, dok nahranim kravu, imam i svinje, prasice i stotinak kokošaka. Uveče gledam televiziju.”

Televiziju?! Tek tada primetih red betonskih stubova kako izviru iz šume. Pre nekog vremena, ovde je, preko bespuća, dovedena struja i telefonska linija. Po ogromnom, neograđenom dvorištu slobodno kljucaju kokoške, one što ih zovemo domaće. Među njima primećujem i patke, guske. Imam utisak da je okolno prostranstvo koje se može videti deo istog ovog domaćinstva, bez komšija i međa.

Dole, u voćnjaku, slobodno pase baba-Verina krava. Oko nogu mota mi se pas. Domaćica to primećuje, pa kao da se pravda.

Nije moj pas, došao od komšije kad je ovaj umro.”

Vi imate i komšija ovde?”- pitam radoznalo.

Više nemam, poslednji je umro prošlog meseca. Ostao je samo ovaj pas.”

Dodaje i da joj je muž umro pre nekoliko godina, da su vremenom desetine meštana ovde srušili svoje kuće, pa materijal preneli u Staru Bingulu gde su se opet skrasili.

Šta vam nedostaje ovde sem komšija?”- opet se raspitujem, neumorno, fasciniran okolinom za koju nisam bio ni svestan da postoji ovde u mom Sremu, nadomak prebogatih sela i gradova. Do sada bejah ubeđen da ovakve pustare postoje samo u nekim dinarskim zabitima.

Ništa mi ne treba, sve imam.”- odgovara baka-Vera samouvereno, pa onda malo spusti glavu, kao da se nečeg setila:

Osim vode. Imamo jednu česmu, tamo u centru Pištinaca, a treba napojiti marvu. U mojim godinama nije lako vući kante, a zimi da ti i ne pričam. Topim sneg, pa pojim kravu i svinje.”

I posle, kad sam krenuo dalje, niz prašnjavu ulicu sela bez stanovnika, gledajući ispucale fasade kuća ispred kojih se savijao podivljali korov, razmišljao sam o rečima baka-Vere, o tome kako čoveku malo treba da bude zadovoljan i srećan, bez stimulansa, tableta, kafića, računara i gradske vreve.

Sa leve i desne strane primetio sam petnaestak preostalih kuća nestalog sela Pištinci, sve odreda praznih. Po njihovim oblicima vidi se da su to bila bogata domaćinstva.

Njihovih fasada, oblika krovova, unutrašnjosti dvorišta, ne bi se stidelo nijedno sremsko selo.

Do ulice ostadoše zaključane sobe da se doveka nadaju povratku svojih otišlih vlasnika, letnje kuhinje,čardaci i ispod njih podrumi, još uvek pritvoreni kao da su domaćini tu negde, u blizini, skoknuli do bašta i obližnjih njiva.

Jedna kuća se izdvaja svojom lepotom. Ispred nje, na ulici, ogroman orah, na čije se deblo naslonih rukom. Primetih tri ogromne, narandžaste mačke kako se vrzmaju po granama. Pas koji me je pratio od baka Verine kuće ušao je kroz otvorena vrata u dvorište, hodajući slobodno kao da je na svom terenu. Shvatih, do pre koji mesec tu je živeo komšija kojeg je baka pominjala. Komšija od kojeg je preostao samo taj pas, sada jedini u celom selu.

Jedan pas, tri mačke naranždaste boje a la Tramp, jedna žena i njen sin, kojeg nisam imao priliku da upoznam jer je, po baba-Verinim rečima, otišao nekim svojim poslom do Mitrovice.

Ali zato sam obišao Pištince, uzduž i popreko, to fruškogorsko selo kojeg više nema, koje se sada vodi kao zaselak Stare Bingule. A nekad je imalo i svoju poštu i stanovnike koji su se razišli po ovoj širokoj božijoj zemlji.

Da se više nikada ne vrate.

(tekst: Milan Milivojević / foto: Smiljka Kostić)

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here