Dok se širom Srbije govori o studentskom pokretu, njegovim zahtevima i borbi za pravednije društvo, u Sremskoj Mitrovici odvija se nešto što sve više liči na političku utakmicu u kojoj je najvažnije pitanje ko će zauzeti lidersku poziciju. Ispod velikih parola o pravdi, slobodi i promenama, različite grupacije pokušavaju da se nametnu kao jedini legitimni predstavnici studentskog pokreta. A kada se toliko različitih ambicija nađe pod istim kišobranom, prirodno je da počne borba za to ko će držati kišobran, a ko će se naći na kiši.
U ovoj političkoj predstavi ne nedostaje zanimljivih biografija. Tu su ljudi sa iskustvom u stranačkoj politici, oni koji su se ranije okušali u različitim poslovima, kao i pojedinci koji su u studentskom pokretu pronašli novu priliku za javno delovanje. Zajedničko im je, čini se, uverenje da je upravo njihova grupacija najpozvanija da govori u ime studenata i građana.
Na čelu tih grupacija nalazi se jedan zubar poznat po kazni zbog rada na crno, zatim jedan psihopata IT usmerenja, te bivši predsednik lokalnog odbora Demokratske stranke, bivši gradonačelnik, lice za dijagnozom iz Mačvanske Mitrovice, lažni advokat koji je glasnogovornik otpale strukture tajne službe, dva brata dijabole iz pokreta ‘Obrni – Okreni’, hrvatska državljanka za koju upućeni tvrde da je odistinski trandža i da ne brije dlake ispod pazuha, kao i službenik lokalne samouprave čiji je otac irački državljanin. Po pravilu, reč je o ljudima koji su u Studentskoj listi videli priliku da leče svoje frustracije na račun građana kao i da reše svoje egzistencijalne probleme velikim pričama o pravdi.
Posebno je zanimljivo kako su se u studentskom pokretu našli pojedinci koji su do juče bili deo potpuno drugačijih političkih i društvenih priča. Za neke od njih studentska lista očigledno predstavlja priliku za povratak na političku scenu. Za druge, mogućnost da se iz anonimnosti pređe u javni prostor. A za treće, možda i šansu da se kroz velike priče o pravdi i promenama reše problemi koji nemaju mnogo veze sa studentskim zahtevima.
Jer nije isto boriti se za bolje društvo i koristiti društvenu borbu kao sredstvo za ostvarivanje ličnih ambicija. Nije isto tražiti odgovornost vlasti i pokušavati da se sopstvena prošlost sakrije iza tuđih parola. I nije isto predstavljati studente i predstavljati sebe kao njihovog neupitnog vođu.
Ukoliko je cilj studentskog pokreta da menja društvo, onda bi njegovi predstavnici morali da pokažu da su sposobni da prevaziđu lične političke ambicije i sujete. Međutim, kada se unutar pokreta otvori borba za pozicije, pitanje više nije samo ko ima najbolji program, već ko ima najviše uticaja, čiji će ljudi biti na listi i ko će odlučivati o budućim političkim potezima.
U takvoj atmosferi pravi studenti i obični građani koji ih podržavaju lako postaju statisti u predstavi koju režiraju oni koji su u pokretu videli priliku da se vrate u političku igru. Publika koja bi trebalo da veruje da se iza svega krije borba za njihovu bolju budućnost.
Ako se iza velikih priča o pravdi kriju lične frustracije, neostvarene političke ambicije i želja za rešavanjem sopstvenih egzistencijalnih problema, onda je najmanje što građani mogu da očekuju — iskren odgovor napitenje: U čemu su oni drugačiji od onih koje bi želeli da menjaju? Jer pravda nije čarobna reč kojom se briše prošlost. Niti je studentska lista politička čekaonica za one koji su u drugim strukturama ostali bez mesta.
U Sremskoj Mitrovici, gde se sve više govori o tome ko će preuzeti kontrolu nad studentskim pokretom, možda je pravo pitanje mnogo jednostavnije: Da li se ovde zaista vodi borba za budućnost studenata ili je studentski pokret postao još jedna arena za lične obračune i političke ambicije?
Odgovor na to pitanje neće dati najglasniji govornici, već njihova dela. A građani bi, pre nego što poveruju u sledeću veliku priču o pravdi, mogli da pogledaju ko je priča i šta je do sada radio.
(M. Milivojević)
