Doći u Požarevac, a ne prošetati kroz Stari korzo, ulicu koja je među prvima u Srbiji pretvorena u pešačku zonu, isto je što i doći u Beograd, a ne videti Knez Mihajlovu.
Stari korzo je ulica kojom se obavezno prolazilo kada se ide u bioskop. Ko zakasni, može da preseče kroz park, pa pored Doma JNA, pre rata hotel “Grand“, i pravo izbije pred “Moravu“. Ali, to onda izgleda kao da se od nekoga kriješ. Stari korzo je, takođe, ulica kojom se obavezno prolazilo i kada se iz bioskopa vraćalo kući, u kome god delu grada da živiš.
To je ulica koja je na jednom kraju imala nekad čuvenu kafanu “Imperijal“. Onda je čuvena kafana, među prvima, pretvorena u još čuveniji kafić. To je izazivalo spontano, masovno okupljanje omladine, isključivo u večernjim časovima. Hoćeš da te vide, ideš pred “Imperijal“! Moja sestra Daca opisivala je to ovako: “Staneš pred ‘Samoizbor’, a svima pričaš ‘ej, evo me u ‘Imperijalu!’.“
Stari korzo je jedna od prvih ulica u Srbiji, koja je pretvorena u pešačku zonu, po ugledu na Knez Mihajlovu. Doduše ona je nekoliko puta kraća od Kneza, i moraš stvarno sporo da pešačiš, jer ako samo malo pustiš korak, pretrčiš je kao da ti je Usein Bolt brat od rođene tetke i teče.
Ubrzo je postala omiljena kod Požarevčana svih uzrasta. Tu su deca mogla slobodno da jurcaju, mame da prošetaju, klinci da u prolazu i krišom vide simpatiju. Njen novi izgled došao je do izražaja tek sedam-osam godina kasnije, kada su posađene sadnice počele da dobijaju konture pravog drveća. Ušuškana između kružnog toka i Doma JNA, postala je nezaobilazna u svim šetnjama kroz grad.
Prolazili smo tuda u povratku sa naših sastanaka u književnom “Ateljeu“ u Domu kulture. Imali smo običaj da zasednemo na klupe i da se raspričamo o ovom ili onom, o predstavama koje bismo rado gledali, ali niko ih ne dovodi u naš grad, ili da samo prebrojavamo golubove na fasadama preko puta. Tu je sve bilo na dohvat ruke, novine i cigare kod Sesa u kiosku, i da skokneš do “Roleksa“, kupiš u povratku kokice kod “Vrapca“ (mi kokamo za vas), da odeš do “Čikoša“, ili malo dalje i “Krug“, i onda opet na kraj Starog korzoa, u nezaobilazni “Imperijal“.
I danas možeš da uživaš u ovoj ulici, i da se sećaš mladosti, pitaš se šta je sa ovim ili onim, gde li je taj i taj. Da čekaš kada će da naiđe neko poznat, ili da samo prebrojavaš dremljive golubove. Uslov je da si dan-dva pre toga doputaovao iz Sibira ili sa ekspedicije na jedan od Zemljinih polova, pa ti ne smeta hladnoća. Ili da te uopšte ne pogađaju pogledi retkih prolaznika, koji sasvim sigurno misle da ti fali daska u glavi, kad se smrzavaš tu na klupi potpuno sam. Dakle, isključivo zimi!
Čim grane proleće i drveće izbaci prve listiće, Stari korzo se ispuni stolicama i stolovima, koje revnosno iznose radnici iz kafića. Svaki drugi lokal u ulici pretvoren je u ugostiteljski objekat. Ako se i odvažiš da sedneš na klupu, tik uz tebe sedi neki gost. Konobari te gledaju popreko, ne shvataju što k’o čovek ne sedneš za sto i poručiš, nego moraju da se sapliću o tvoje ekstremitete. I gosti su nešto narogušeni i nimalo filantropski orijentisani. Ne možeš nikoga da vidiš, a sam si uočljiv kao ameba.
Dolazim u rodni grad dva puta godišnje. Ne sećam se kada sam poslednji put sedela sa svojom decom na klupi, tu, na Starom korzou. Prilično sam zimogrožljiva da to radim zimi, a leti je nemoguće uživati u posmatranju šetača. Zato što ih jednostavno nema, nemaju kuda da prođu.
Čitava ulica je pretvorena u jednu veliku letnju baštu. Izbegavam i da zalazim u nju, jer se svaki put iznerviram. Naročito me nervira što sam svesna da kvadrat tog prostora košta đavo i po, da to neko debelo naplaćuje, i nije lud da se odrekne koke koja nosi zlatna jaja, zarad nečijeg uživanja u malim stvarima. Ne znam samo ko im daje to “pravo“!
