Irižanin Stevan Goljevački više od četvrt veka izrađuje suvenire od drveta. Njegove sremske zaprege, po kojima je postao prepoznatljiv, našle su se na svim svetskim kontinentima. I u devetoj deceniji nije odustao od ovog hobija koji ga je proslavio na raznim turističkim manifestacijama.
– Sve je počelo od jedne opklade s prijateljem, da mogu da napravim kola identična onima koja mi je pokazao. I kad sam uspeo da ih izradim, njemu sam ih poklonio, a ja sam dalje nastavio da radim. Prve suvenire sam poklanjao, a kad sam video da mi to dobro ide, počeo sam i da ih prodajem – priseća se Stevan svojih početaka.
Kada kupi drvo za ogrev, prvo odvoji one komade koji mogu da se obrađuju. Pošto prijatelji uvek imaju na umu njegov rad, pa mu obavezno donose “materijal” za obradu, ne brine o nestašici. Suvenire pravi od jasena, javora, bukve, klena…
– Drvo se prvo suši, a da bi moglo da se seče i obrađuje, potrebno je da prođe i godinu dana. Za izradu malih zaprežnih kola potrebno mi je oko 20 dana. Za rad je najteži točak, jer na njemu treba da se izbuši 37 rupica da bi se uvukle žice i uglavila drvca za paoke, kako bi izgledao kao pravi. Na kraju se točak oblaže limom – objašnjava samouki umetnik.
Otkako je počeo sa izradom suvenira, napravio je 500 zaprega, raznih veličina, koje su se našle u Kanadi, Rusiji, Australiji, SAD, po raznim evropskim metropolama, a jedna su i na dvoru Karađorđevića. Od crvenog mahagonija izradio je samo troja kola – jedna su u Americi, druga u Sremskoj Mitrovici, a treća kod njegove ćerke.
– Drvo je toplo za izradu i mora se poznavati, a i voleti, naravno. A, potrebno je i strpljenje. Posle suprugine smrti, dugo godina sam živeo sam, pa sam ispunjavao samoću radošću stvaranja. Sad ćerka živi sa mnom – kazuje Stevan dok nas vodi u jednu prostoriju u kojoj ima više od stotinu raznih suvenira. Tu su vetrenjače, seoski bunari, đermi, preslice…, sve simboli vojvođanskih sela. Smatra da su i cene pristupačne u odnosu na veliki trud koji je uložen.
– Ranije sam suvenire slao poštom. Ako bi neko naručio kola, dobijao bi ih rasklopljena, pa bi morao da ih sam sastavlja. Da bih to izbegao, sada, ko hoće, može samo lično da ih kupi. Prodam jedna mesečno i zadovoljan sam – ističe Goljevački.
Stevan pravi tri vrste zaprežnih kola – banatska, sremska, koja gravitiraju području Fruške gore, i kola iz donjeg Srema. Kako navodi, sva se međusobno razlikuju na određeni način. Najskuplja je prodao za 5.000 dinara.
Goljevački ne brine o tome kako će da dođe do kupaca. Nema svoj internet-sajt, čak ni kompjuter, ali svoje vizitkarte deli, kako kaže, kome stigne.
– Pre nekoliko dana su me zvali ljudi iz Slovenije, doći će ovih dana da kupe suvenir. Idem po raznim manifestacijama, gde upoznajem ljude, i odmah im dam vizitkartu. Tako se sve i pročulo – kaže ova starina.
(Smiljka Kostić)
