Ideja da se snimi film o Vasiliju Roščepkinu, ruskom pilotu, Crvenoarmejcu i Heroju Sovjetskog Saveza, koji je tokom Drugog svetskog rata poginuo u oslobođenju tadašnje Jugoslavije, uskoro bi mogla biti realizovana. I Rusi i Srbi i danas čuvaju sećanje na junaka koji počiva u Sremskoj Mitrovici i koji je bio, kažu, strah i trepet za neprijatelja.
Kada je poginuo imao je samo 22 godine. Više od sedam decenija njegova porodica i potomci pokušavali su da pronađu njegov grob i igrom sudbine ta želja im je ostvarena:
„U hotelu u Titelu su pre pet godina boravili radnici koji su gradili Južni tok. Među njih stotinu bila su i dvojica radnika iz Orenburga… Jedan od njih mi je rekao da ga je komšinica, jedna baka, zavetovala da nađe grob njenog brata koji je poginuo 1944. godine kao pilot na Sremskom frontu. I on se obavezao. Kada mi je to spomenuo, odmah sam mu rekao da ćemo ga naći“, priča Svetozar Ikonov, predsednik Društva srpsko-ruskog jedinstva u Titelu.
Životna priča Vasilija Roščepkina je zanimljiva, a njegovi podvizi i herojstvo opevani su u ruskim pesmama, opisani u knjigama i novinskim člancima. Rodom je iz sela Plešanovo koje je kasnije, u njegovu čast, preimenovano u Roščepkino. Glavna ulica nosi njegovo ime, kao i pionirski odred. U susednom selu Aleksandrovka podignuta mu je bista, a i škola u tom mestu je nazvana njemu u čast.
Svetozar Ikonov, novinar Bora Otić i dvojica Roščepkinovih zemljaka su posle potrage po sremskim grobljima uspeli da pronađu njegov grob u Sremskoj Mitrovici i o tome obaveste porodicu. Prvi trag na koji su naišli bilo je Spomen-obeležje Krilo u Laćarku, podignuto u znak sećanja i u slavu poginulih pilota. To je krilo vojnog aviona sa zvezdom petokrakom, ispod kojeg je postavljena spomen-ploča. Neki čak tvrde da je upravo tu pao Roščepkinov avion Il-2.
Roščepkin i još nekoliko poginulih boraca prvo su bili sahranjeni u porti pravoslavne crkve u Laćarku, kasnije na lokalnom groblju, a potom su posmrtni ostaci preneti na groblje u Sremskoj Mitrovici. Orenburgška javnost je s oduševljenjem primila vest da je posle 75 godina pronađen spomenik heroja Roščepkina. O tome su obaveštene orenburške vlasti i porodica sa kojom je Ikonov i danas u kontaktu. Sklopljeno je prijateljstvo za ceo život.
Ikonov i Otić planiraju da uskoro posete rodno mesto heroja Roščepkina i njegovu porodicu i snime dokumentarni film o njemu, koji će predstaviti na Festivalu slovenskih zemalja. Deo filma biće sniman u Rusiji, a deo u Srbiji, kaže Ikonov, koji bi već ove jeseni trebalo da putuje u Orenburšku oblast na poziv porodice slavnog pilota.
Roščepkin je, priča Ikonov, poginuo 30. oktobra 1944. godine u bici protiv brojnije nemačke vazduhoplovne armade. Kako im je ispričao očevidac te bitke, tadašnji partizan na tom delu fronta, bio je to tmuran, maglovit dan – vidljivost je bila loša. Roščepkin je bio najmlađe dete u porodici. Njegov otac Dmitrij poginuo je od ruku Belogardejaca, nekoliko meseci pre rođenja sina, 1922. godine, a majka je ostala sama sa petoro dece koje je trebalo izvesti na put. Odmah po završetku Orenburške vazduhoplovne škole Roščepkin je otišao na front.
„On je proglašen za Heroja Sovjetskog Saveza u julu 1944., a u oktobru je poginuo. Rusija ima 11.700 heroja, a on je to priznanje zaista zaslužio“, dodao je Ikonov.
Prema njegovim rečima, Roščepkin se borio na Brjanskom, Voronješkom, Donskom i Ukrajinskom frontu. Bio je i teško ranjen, ali čim se oporavio vratio se na front i poslat je u Jugoslaviju. Do početka januara 1944. imao je preko 120 uspešnih borbi, a nemački podaci govore da da je imao čak 220 vazduhoplovnih okršaja protiv neprijatelja, navodi Ikonov.
„Živu silu je uništavao , tehniku, infrastrukturu. On je kao mlad poručnik, u 22 godini, postao komandant eskadrile“, dodao je.
Bio je strah i trepet za nemačku silu, a učinio je velika patriotska dela, ističe Ikonov. Dobio je najviša ruska priznanja. Roščepkin je učestvovao i u bitkama za oslobođenje Harkova i Belgoroda, a zanimljivo je da je u bici za Voronjež učestvovao i njegov stariji brat – Ivan na kopnu, Vasilij u vazduhu. Braća nisu znala da su na istom zadatku. Ivan je, nažalost, poginuo. Saznavši za to Vasilij je u znak sećanja na svog brata napisao na avionu: „Za otadžbinu! Za Staljina! Za mog brata!“.
Nažalost, ni Vasilij se nije vratio sa fronta, ali zato Srbija i Rusija čuvaju sećanje na njega i njegove hrabre podvige.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
(Olivera Ikodinović)
