Šta bi bilo kad bi bilo? Često izrečeno u kontekstu neopterećivanja nekim budućim dogadjajima za koje se pretpostavlja da se možda nikada neće desiti. Nebitno je da li je kontekst samog dogadjaja pozitivan ili ne, poruka prenosi savet da nije baš poželjno baviti se stvarima koja u realnosti ne postoje ili samo postoji pretpostavka da će se nekad desiti.
Zapravo ovaj savet i nije u potpunosti pogrešan, naročito kada su odrasli ljudi u pitanju jer poziva osobu da se u sada i ovde bavi realnim činjenicama i tako možda dodje do rešenja problema koji ima.
Može se reći da upućujući nekome ovakav savet osoba se poziva na angažovanje svih svojih odraslih sposobnosti koje su joj dostupne u sadašnjem vremenu. Biti u skladu sa svim svojim raspoloživim snagama je poželjno i veoma korisno, ali je ponekad potrebno napraviti i izvestan iskorak i prepustiti se stvarima koje bar na momenat oslobadjaju ponekad teških realnnih životnih okolnosti. U tu svrhu maštanje i sanjarenje mogu biti od velike pomoći, iako treba sačuvati izvestan oprez.
Može se desiti da maštanje bude upotrebljeno kao izvesni mehanizam odbrane kada se kaže da osoba iz „stvarnosti beži u maštu“. Taj „beg u maštu“ ponekad jeste dobar vid relaksacije i opuštanja kroz koji se zamišljaju slike ljudi i situacija koje su u realnosti možda apsolutno nemoguće, ali pomažu da se osoba opusti, zabavi ili možda u mislima iskonstruiše sasvim nove i kreativne vizije.
Na taj način ona se može vratiti i povezati sa nekim najranijim delovima sebe, tj prizvati u sadašnjost onaj dečiji osećaj bezbrižnosti, spontanosti i kreativnosti. Smatra se da je maštanje mentalna aktivnost karakteristična za decu jer ona su očekivano u stalnoj potrazi za igrom i zabavom. Tom logikom se pretpostavlja da ona i nastoje da svoje vreme provode što interesantnije i zanimljivije, dok se odraslim ljudima to nekako kao da otpisuje i „zabranjuje“.
Medjutim, ako se u obzir uzme da svaka odrasla osoba u sebi ima i ono unutrašnje dete, deo strukture ličnosti kome je i dalje potrebna zabava, zadovoljstvo i spontanost, svakodnevno maštanje se može smatrati dobrim i korisnim relaksacionim mehanizmom. Ovo potvrdjuju i istraživanja američkih psihologa koja su potvrdila da maštanje nikako nije oblik lenjosti ili gubljenja vremena, već korisno strukturirano vreme u kome osoba sebi dozvoljava da su joj misli slobodne i opuštene.
Ovakvom aktivnošću osoba postiže stanje uma koje joj omogućava putovanje kroz prostor i vreme, konstruisanje nekih novih predstava o ljudima ili situacijama koje su možda realno neostvarive, ali mogu umiriti ili oraspoložiti u nekom trenutku što se može videti i po tome da neki ljudi maštanju pribegavaju baš onda kada su realne situacije monotone, dosadne ili prazne.
Sve pomenuto je apsolutno u redu sve dok ima odredjenu meru, ali ako se desi da maštanje zameni realan život i svaki put kada se nadje u problemu osoba „pobegne u svoj virtuelni svet mašte“ može se desiti da vremenom zaista i izgubi kontakt sa realnim svetom i postane nefunkcionalna u smislu aktivnog odraslog sudelovanja u vlastitom životu. Zbog toga je mašta dobar povremeni relaksacioni mehanizam, ali ne može biti zamena za stvarni svet u kome živimo.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
Jelena Dragičević Berat,
TA psihoterapeut
Kontakt: savetpsihologa@gmail.com
kontakt telefon: 065 3030120
