Promenivši skoro sva godišnja doba tokom 40-ak minuta vožnje, domogli smo se raspoloženog Šida i ubrzo potom pitomih Adaševaca. Premda smo se iz carskog Sirmijuma uputili u ovo selo s blagom rezervom da ćemo biti razočarani, već po samom ulasku u mesto shvatili smo da nema razloga za brigu, budući da se pred nama ukazalo pravo ušoreno seoce čiji su čuvari i dalje pažljivo nanizane šarene vojvođanske kućice, svedoci prošlosti i sadašnjosti.
Selo Adaševci prvi put se pominju krajem 16. veka, dok bogat versko-obrazovni život počinje da se razvija već nekoliko decenija kasnije, odnosno crkva biva sazidana 1726. godine, a prva škola otvorena 1733, zbog čega slovi za najstariju u Sremu. Prema predanjima, samo ime vodi poreklo od ade, rečnog ostrva koje je nekada postojalo na Bosutu.
Živahno selo još živahnijih tonova i ljudi, učinilo je naš boravak prijatnim, nateravši onaj nadrndani dan da nabaci osmeh na lice.
– Kao poverenik Mesne zajednice ponosna sam na naše selo i spremnost meštana da učestvuju u svemu što je u selu potrebno – naglašava Gordana Mišković, koja je na poziciji poverenika od 2019. godine. – Posebnu vrednost našoj zajednici daju aktivna udruženja koja sva zajedno predstavljaju važan stub društvenog života našeg sela i doprinose njegovoj vitalnosti. Sigurna sam da ćemo zajedničkim radom nastaviti da razvijamo Adaševce kao selo koje pruža sigurnost i dostojan život svakom našem stanovniku.
Koliko smo i sami imali prilike da zavirimo u realnost Adaševaca, uverili smo se da ovo mesto jeste jedno od lepših, uređenijih i makar naizgled boljih za život. Posla ima za svakoga, uslovi života su na zavidnom nivou, pa onda i ne čudi što su neki ljudi od svih mesta na svetu izabrali da se baš u ovo selo skuće!
– Kroz saradnju lokalne samouprave, Mesne zajednice i privrednih subjekata kontinuirano se radi na modernizaciji infrastrukture, od uređenja ulica i rasvete, preko vodovodne i u budućnosti kanalizacione mreže, pa sve do unapređenja komunalnih i javnih usluga. Naš cilj je da Adaševci prate tempo savremenog razvoja, ali da istovremeno ostanu mesto u kojem se poštuju tradicija, zajedništvo i dobra međuljudska komunikacija. Pored industrijskog napretka radimo i na očuvanju seoskog identiteta, podršci poljoprivrednicima, jačanju kulturnog i sportskog života, kao i stvaranju novih sadržaja za decu i mlade. Sve to zajedno daje posebnu vrednost zbog koje Adaševci ostaju mesto u kojem se živi spokojno, planski i s nadom u bolje sutra – ističe Mišković.
Adaševci slove za poljoprivredno selo, a njegovi meštani mahom se bave ratarenjem. Premda kvalitet zemlje i sve sušnije godine ne idu u prilog onima koji se opredele za zemljoradnički put, oni koji su pak nasledili zemlju, nešto mehanizacije i ljubav prema poslu na njivi, izgleda da i nemaju drugog izbora nego da se prepuste čarima paorskog života. Među njima je i Milan Pogrmić koji već pola veka seje klasične ratarske kulture.
– Sad se seju semena koja su prilagođena novim uslovima, pa recimo suncokret može da izdrži i po dva meseca bez kiše, a kvalitet je sve bolji – veli Pogrmić koji ratari na 50 hektara.- Kad seješ svašta, onda to bude dobro, jer ovamo propadneš a onamo dobiješ. Nekad sam radio u Zadruzi, ja volim to. Odem na njivu, pustim mozak na pašu, što se kaže. A parče zemlje je i dalje najvrednije što može čovek da ima, jedan hektar je sad od 17.000 evra.
Ono u šta bi se trenutno trebalo ulagati jeste Dom kulture koji je nekada bio glavni centar dešavanja u selu, a danas mahom zvrji prazan, osim male sale koja služi za proslave i daće. Meštani se tako uglavnom okupljaju napolju i to prilikom crkvene (22. maja na Svetog Nikolu) i seoske (7. jula na Ivandan) slave, ali i kada su turniri u malom fudbalu ili uličnom turniru koji traje više od nedelju dana.
Više od veka, tačnije 102 godine, u Adaševcima se meštani okupljaju oko fudbala. Najpre su u selu postojala dva kluba – Sremac i Vulkan – jedan koji je okupljao obrazovane, a drugi poljoprivrednike i radnike, i tako sve do 1934. kada su se ekipe ujedinile i stvorile FK „Graničar“ koji i danas postoji.
Ono što je još zanimljivo u vezi sa ovom temom jeste i da su Adaševci za sve ove decenije imali čak četiri terena, naravno kako su se kriterijumi i okolnosti menjali, da bi od 2007. godine zajendičkim snagama meštana i sponzora napravili onaj koji je i danas na ponos celog sela.
– Trenutno smo u opštinskoj ligi Zapad, ali „pucamo“ na Sremsku gde nam je i mesto – napominje predsednik kluba Branislav Ilić. – U klubu imamo četiri trenera i igrače u prvom timu, omladinsko-kadetskoj selekciji, petlićima i pionirima. Inače, kod nas važi pravilo da sva deca moraju da imaju lekarski pregled i potvrdu da su zdravstveno sposobna da igraju i da se takmiče. Kako su tehnologije uznapredovale, tako su deca odvojena od sporta, ali mi se trudimo da maksimalno ulažemo u njih, u opremu, lopte… Sva sredstva koja dobijemo rasporedimo tamo gde treba.
Da se Velinka Medić nije zaljubila u Adaševce davnih dana, 2022. se ne bi u ovo selo nastanila po povratku iz Australije, pa samim tim ne bi ni Udruženje žena „Opančići“ bilo osnovano. Što bi bila gre’ota, budući da meštani tvrde da su im Adaševci živnuli otkad se sedam veličanstvenih dama organizovalo s namerom da održavaju lokalnu kulturu i običaje.
– Želja nam je da učimo decu našoj tradiciji, da obeležavamo razne svečanosti, uređujemo centar, organizujemo humanitarne bazare, pomažemo jedni druge – nabraja naša sagovornica koja je u Australiji čak 40 godina bila predsednica Kola srpskih sestara. – Mnogo nam znači što se okupljamo, a veliku sreću i radost doživim kada i deca dođu, kad se okupimo svi, naročito kad su neke priredbe, bude prekrasno! Za sada nemamo nikakvu svoju manifestaciju, ali učestvujemo svugde gde nas pozovu.
„Opančići“ su za sada smešteni u jednoj prostoriji u zgradi Mesne zajednice, a u planu je da dobiju još jednu kako bi imale gde da drže starinske stvari, da se druže, mese, vezu, tkaju…
– Volela bih kada bi se naša velika sala u Domu kulture osposobila, pa bi tu mogao i da se održava folklor, pokrene dramska sekcija, a i mi da održavamo događaje i kad nije lepo vreme za druženje napolju – dodaje Velinka.
