Selo EREM: NAJUSAMLJENIJE naselje u Sremu

Naselje sa 33 kuće, usred sremskih njiva, zvanično je ulica sela Vognja, odvojena pet kilometara, ima struju, vodu, telefon, asfalt, ali nema školu, ambulantu, kafanu, poštu, pa ni dućan

Više od polovine žitelja Srema kad bi ste upitali gde se nalazi Erem, reći će da ne zna, a ona druga polovina će kazati da nikad nije čula za to mesto. A, Erem se nalazi usred plodnih sremačkih njiva između dva najveća sremska grada Sremske Mitrovice i Rume, udaljeno od sela Vognja pet kilometara. I kako birokratija nije znala šta da čini sa naseljem od 33 kuće i šorom dugim 300 metara, ona ga je pripojila selu Vognju kao jednu ulicu pod nazivom Radanovačka, koja je od regionalnog puta Sremska Mitrovica–Ruma udaljena kilometar asfaltnim putem.

Erem je naselje koje postoji skoro tri veka. Osnovali su ga grofovi Pejačevići. Bila je to pustara gde su držali marvu i sluge na iskraju feudalnog doba koje je revolucijom 1848. godine preraslo u kapitalizam.

Grof Petar Pejačević, osnivač grada Rume 1745. godine, ovde je imao velike čopore svinja i krda goveda i sluge sa svojim porodicama. Grofovi Pejačevići su izgradili jednu od prvih železničkih stanica u Sremu. Njihovi obori su bili pored stanice ispred naselja Erem. Stanica Voganj i danas je u službi ljudi. Ime Erem, po jednom izvoru potiče iz mađarskog jezika i znači radost. Neko predanje veli da je naziv od grčke reči eremit ili čoveka koji živi u pustari.

Međutim, izvori vode i do francuske reči eremitaža što bi značilo usamljeno mesto. Kako bilo da bilo ovde je u razna vremena ratova, revolucija i gospodara bilo čestih smena porodica koje su živele od rada na grofoviji Pejačevića sve do završetka Prvog svetskog rata kada je ova grofovija ukinuta agrarnom reformom.

Danas u Eremu od stotinak stanovnika uglavnom žive Srbi, doseljenici posle Drugog svetskog rata iz Like, Korduna, Bosne i drugih krajeva. Od 33 kuće još je pet-šest praznih ili poneko živi preko leta. Doskora se ovde mogla kupiti dobra kuća i plac za samo četiri hiljade evra. Sad to više nije tako. Stigao vodovod i cena skače. Ni plac, koji se može urediti od njive, više nije za bagatelu.

Erem ima nekoliko mlađih bračnih parova. Sad prednjače Đumići i Demići. Pravo je bogatstvo da u ovom mestu ima četvoro dece. Milan i Slađana Đumić imaju dvoje dece. Sagradili su spratnu kuću, na kraju naselja.

„Ovde je idealno mesto za poljoprivredu. Trenutno obrađujem oko 40 hektara zemlje. I tu neću stati. Ovde je zemlja plodna. Erem je samo naoko udaljeno, a u stvari je sve blizu. Te kilometre prelazimo za nekoliko minuta. Na ovom ravnom prostoru moglo bi se podići selo sa više stotina žitelja koji žele da proizvode hranu. Potrebno je da država daje podsticaj mladim bračnim parovima kreditima za kupovinu starih kuća ili placa gde bi mogli da podignu novu i formiraju domaćinstvo“ – naglašava Milan Đumić.

Na ove Milanove reči nastavlja supruga Slađana koja je rodom iz fruškogorskog sela Neradina:

„Prvo bi volela da se naše naselje nazove po nazivu ulice i dva sokaka Radanovac. Ima lepo značenje u smislu radosti. Ovo nije krševiti kraj. Čitam, slušam i gledam stalno kako se gase sela, evo jedno može da raste. Ali, nama je potrebna pomoć države da se podigne zgrada škole, ambulante, pošte, da imamo svoju mesnu zajednicu. Tada će mladi dolaziti da žive ovde, a ne da čekaju i ne dočekaju posao u gradu. Samim dolaskom mladih neko će da otvori kafanu ili restoran, neko prodavnicu ili zanatsku radnju. Sad to ništa nemamo. Nemamo čak ni prodavnicu. Nema ko da otvori. Idemo automobilom u kupovinu, najčešće u grad.

U porodici Demića ima dva srednjoškolca, učenika veterinarske škole u Rumi.

„Kad bi opština uradila asfaltni put od dva kilometra do dvorca Pejačevića, u našem ataru, mogao bi da zaživi i seoski turizam i ugostiteljstvo. Put, voda, telefoni i struja sve rešavaju. Mi to imamo, blizu smo i gasovoda. Potrebno je mladima pružiti pomoć da na takvom prostoru formiraju porodicu. Nisu to velika ulaganja ako želimo da razvijamo selo. Mi imamo pola i još pola da pomogne država, pa da budemo pravo selo. Ovako ja već šest meseci molim nadležne da nam zamene šest uličnih sijalica i ništa od obećanja“ – iznosi Predrag Demić, otac Milice i Milana.

U Erem autobus dolazi samo za vreme škole. Vozi Milicu i Milana. Oboje srednjoškolaca žele da jednog dana budu veterinari.

„Ja bih bio veterinar sa ambulantom u mom Eremu kad bih imao priliku da mi država pomogne kao što sad pomažu u nekim krajevima, za mene, sa velikim novcem da se otvore zadruge. Iako bih živeo u Eremu, ja bih mogao da opslužujem nekoliko sela oko mene, jer to ništa nije daleko. A, na roditeljskom imanju mnogo lakše bih dograđivao nego da negde idem i sve iz početka gradim“ – veli Milan.

(Miomir Filipović/ foto: Milan Mirković)