Slađana Vulin je rođena u Inđiji, odrasla u Maradiku, a živi i radi u Novom Sadu, gradu koji je, kako ona kaže, širokog srca, ima toplinu i sve prima. Preko svog udruženja „Bela Romkinja“ bavi se svim relevantnim pitanjima romske populacije, za dobrobit zajednice, a na put je izvela tri sina.
Pre mesec dana postala je prva žena koja je ušla u organizacioni odbor jedne svetske romske organizacije, nakon 50 godina postojanja, te joj se sada pruža mogućnost da radi i na svetskom nivou. Nedavno je izdala svoju prvu knjigu pesama „Ljubav jedne Romkinje„, a balovi koje organizuje željno se iščekuju i dugo prepričavaju.
Ljudi se često čude zašto stalno ističe da je ponosna što je Romkinja.
– Ja im na to kažem da ne može svako da bude Rom (smeh). Ja volim svoju romsku nacionalnost, volim moje Rome, bez obzira na to što oni imaju i neke mane, ali imaju i vrline. Mi kao Romi smo poznati po muzici, bogatoj istoriji i kulturi, veseloj naravi, ali je naš put u životu uvek trnovit. Mi stalno negde idemo, nas stalno negde teraju, ali se uvek asimiliramo. Ja se ne stidim što sam Romkinja – kaže Slađana. Sa prvom diskriminacijom po pitanju nacionalne pripadnosti susrela se u prvom razredu osnovne škole, kada joj je jedna devojčica rekla da ne može da se igra sa njima jer je “ciganka”.
– Nisam tada znala ni šta znači ta reč, pa sam pitala mamu. Objasnila mi je da postoje različite nacije i rekla mi je da moram da učim i budem dobar đak. I, zaista, bila sam najbolji đak u školi, Vukovac, osvajala nagrade na recitatorskim takmičenjima i išla na nagradne ekskurzije – objašnjava Vulin, nekada Jovanović.
Slađana nije nikada više doživela neprijatnost po tom pitanju i veruje da je sve do kućnog vaspitanja dece. Međutim, kada je napunila 14 godina, počeli su da joj dolaze prosci.
– Moj otac je tu odigrao ključnu ulogu. Inače, bio je poznat trgovac konjima, pošten, vredan i poštovan, pa su se za njegovu ćerku mnogi interesovali. Kada su počeli da dolaze, jedan dan mi je pitao da li želim da učim dalje školu ili da mi nađe neku pristojnu kuću gde ću lepo živeti. Mnogo sam mu zahvalna što mi je dao priliku da budem ostvarena žena – priseća se naša sagovornica, koja je potom završila Hemijsku školu, a nakon toga i Ekonomski fakultet.
Udala se u 21. godini i rodila tri sina, te nastavila život u našem gradu. Zaposlena je u JKP „Parking servis“ kao saradnik sa opštinama i gradovima. Nažalost, sa 41. godinom, iznenada je ostala udovica, ali je uspela da se izbori sa svim izazovima jedne samohrane majke, pa i sa operacijom tumora na mozgu.
– Drago mi je što sam izvela tri čoveka na pravi put u to je moj najveći uspeh i bogatstvo. Nisam nikome ništa dužna, nasmejana i uspravna hodam ovim našim Novim Sadom, kako ja, tako i moja deca – ističe Slađana.
Više od 15 godina bavi se romskom problematikom i ima svoje udruženje „Bela Romkinja“. Uključena je i u mnoge humanitarne akcije i trudi se da pomaže svima koji su socijalno ugroženi, kojoj god nacionalnosti da pripadaju. Sve što radi je, kako tvrdi, transparentno i vidljivo.
– Neretko se dešava da me neko dete prepozna na ulici i kaže mi da sam mu ja donela školski pribor. Mnogima sam pomagala da se školuju tako što sam im obezbedila putne troškove – opisuje ova Novosađanka i dodaje da je posebno ponosna što je učestvovala u brojnim edukacijama mladih Roma i Romkinja, kao i na kampanju protiv prisilnih maloletničkih brakova.
Iako ima saradnju sa gradskim institucijama, smatra da se i dalje jako malo ulaže u rešavanje romske problematike.
– Mnogi Romi žive u naseljima koja nisu ekonomski osnažena, nemaju infrastruktiuru, vodu, kupatilo… I mnoga naselja su nelegalizovana. Puno Roma još uvek nema legitimacije niti matični broj. Mislim da su sa pojavom korone najgore prošli upravo Romi. Sve su to stvari na kojima bi se trebalo raditi – smatra Slađana.
Budući da se 8. aprila obeležava Svetski dan Roma, kada su usvojeni romska zastava i himna „Đelem, đelem“, naša sagovornica svake godine u to vreme organizuje Romski bal. Nekada ih bude i više puta godišnje i poznati su kao fenomenalne žurke na kojima goste zabavljaju najbolji romski muzičari.
– Romska muzika ima dušu, jer je Romi sviraju srcem. Na balovima se trudim da okupim sve naše Rome i da upoznam stanovnike našeg grada sa romskom kulturom. Tu se svi veselimo i igramo i zaista bude lepo. Za naše Romkinje i Rome su ti balovi vrlo značajni, jer se tu osećaju uvaženima, obuku se u balske haljine i odela, prave se specijalne frizure. Za njih je to važna svečanost – objašnjava ona.
Kaže da stereotopi i predrasude prema Romima još uvek postoje, a diskriminacija se veoma oseti u situacijama gde školovani pripadnici ove manjine ne mogu da dobiju posao.
– Ukoliko je u pitanju posao u kiosku ili bilo gde gde si u direktnom kontaktu sa kupcima, Romi nisu dobrodošli, sem ako su belje puti. U restoranima, oni su ti koji su skriveni u kuhinji, a ne sa gostima. Skoro mi je jedna devojka ispričala da je konkurisala za pica majstora u jednom poznatom restoranu i, iako je vrlo kvalitetna u tom poslu, u poslednjem momentu su joj javili da su našli nekog drugog – uverava nas Slađa.
Ona veruje da bi mnogi Romi, kada bi imali priliku da rade, zaista radili, umesto što neki od njih primaju socijalnu pomoć, samo im treba dati šansu.
– Želim da svakom svojom pričom, ličnim primerom i svakom promenom podstaknem pojedince da budu ponosni Romi. Mi imamo dušu i toplinu koju dobijamo samim rođenjem. Naša deca već sa godinu dana cupkaju i igraju, rađaju se sa talentima. Volela bih da se nijedna Romkinja ili Rom ne stidi svog porekla – poručuje Slađana Vulin.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
