Postoje sredine u kojima se vest prvo objavi na društvenoj mreži, zatim dopuni na pijaci, potvrdi „iz pouzdanih izvora“ ispred prodavnice, a tek onda se neko seti da bi možda trebalo proveriti da li je uopšte tačna. Sremska Mitrovica, nažalost, povremeno ume da pokaže baš tu ružnu stranu palanačkog mentaliteta.
Poslednjih dana gradom kruži priča o jednom svešteniku iz mitrovačkog namesništva, uz tvrdnje da je navodno prijavljen zbog seksualnog uznemiravanja maloletnice. Problem je u jednoj maloj, ali ogromno važnoj reči: navodno. Nema javno potvrđene informacije Tužilaštva koja bi takvu priču potvrdila. Nema javno poznatih rezultata istrage. Nema sudske odluke. Javnosti nisu predstavljeni dokazi.
I upravo tu počinje priča koja je mnogo šira od jednog sveštenika. Jer šta smo mi, kao društvo, postali ako je dovoljno da neko nešto kaže, da se priča nekoliko puta prepriča i da se od čoveka napravi krivac?
U Srbiji postoji vrlo jednostavno pravilo: čovek se smatra nevinim dok mu krivica nije utvrđena pravosnažnom sudskom odlukom. To nije privilegija sveštenika, političara, novinara ili bilo koga drugog. To je osnovno pravilo pravne države. Krivični postupak nije napravljen da bi se zadovoljila radoznalost čaršije.
Tužilaštvo je organ koji rukovodi postupkom, prikuplja dokaze i odlučuje da li postoje uslovi za krivično gonjenje. Zakonik o krivičnom postupku izričito predviđa da se u istrazi prikupljaju dokazi kako bi se utvrdilo da li će optužnica biti podignuta ili će postupak biti obustavljen.
Ali palanački sud ima sopstveni poslovnik. Ne trebaju mu dokazi. Dovoljno je reći: „Čula sam od jedne žene čiji muž zna čoveka koji radi tamo…“ ili „Kažu da je vladika nešto preduzeo…“, pa i „Ma, zna se…“, „Ne bi njega bez razloga sklonili.“. I eto presude. Bez tužioca. Bez suda. Bez dokaza. Samo sa onim najmoćnijim oružjem malograđanštine – tračom.
Dodatno je priču podgrejalo saznanje da je svešteniku, prema informacijama koje kruže, zabranjeno da drži veronauku u školama. Ali čak i ako je ta informacija tačna, da li ona automatski znači ono što čaršija želi da znači? Ne.
Crkvena odluka, interna mera, promena rasporeda, zabrana vršenja određene dužnosti ili bilo koja druga odluka crkvenih vlasti sama po sebi nije javna sudska presuda za krivično delo. A upravo se tako ponaša palanka: pronađe jedan podatak koji joj odgovara, spoji ga sa deset nepotvrđenih priča i od svega napravi „činjenicu“.
To nije pravda niti ljudski. To nije ni hrabrost. To je – najbezobzirniji trač.
Posebno je zanimljiv fenomen kada se ljudi koji inače obožavaju da pričaju o svemu i svakome odjednom sete etike – ali samo kada njima odgovara. I to tako što o tuđoj deci brinu naročito oni koji imaju problem u komunikaciji sa sopstvenom decom.
Novinarima se govori da „ne smeju“ da pišu. Jer navodno postoji neka viša, nevidljiva komanda. Zato što „gradonačelnik neće da se to objavi“. Zato što je neko negde nešto rekao.
U takvoj opsednutosti gradonačelnikom, on postaje krivac za sve: od toga ko je dobio posao, preko toga ko je promenio frizuru, pa do toga ko je šta rekao u crkvenom dvorištu. Palanka voli takve teorije jer joj omogućavaju da svet bude jednostavan.
Ako se nešto desilo – kriv je gradonačelnik. Ako se nije desilo – opet je kriv gradonačelnik. Ako novinar piše – „plaćen je“. Ako ne piše – „dobio je naređenje“. Takav način razmišljanja mnogo je bliži idiotiznu nego vezi sa stvarnošću.
Najzad, dolazimo do najmučnijeg pitanja: ako zaista postoji dete koje je potencijalna žrtva nekog nedozvoljenog ponašanja, šta mu donosi javno razvlačenje priče po gradu? Da li mu pomaže? Da li pomaže njegovim roditeljima? Da li pomaže eventualnom postupku? Ili samo proizvodi novu lavinu pitanja, pogleda, šapata, prepričavanja i nagađanja?
Zaštita maloletnika mora biti iznad sumanute znatiželje čaršije da zna „šta se desilo“. Čak i kada postoji stvarna sumnja i ozbiljna prijava, upravo tada je potrebno više odgovornosti, a ne manje, jer dete nije trač.
Njegova porodica nije materijal za kafansku analizu. A eventualna žrtva nije rekvizit za tuđu potrebu da bude moralni sudija.
Posebno je zanimljivo kada se sve to događa u priči koja ima veze sa Crkvom. Hrišćanstvo je, između ostalog, puno upozorenja protiv osuđivanja drugih. A mi smo nekako uspeli da napravimo savršenu kombinaciju: pričamo o veri, a čoveka razapinjemo pre nego što je bilo ko utvrdio činjenice.
Kao da smo ukinuli sudove. Kao da nam više ne trebaju Tužilaštvo i policija. Kao da smo dobili neku lokalnu verziju suda u kojoj se presude donose na stepeništu, u prodavnici, preko društvenih mreža i u grupnom ćaskanju. Dovoljno je da se čuje: „Priča se…“i kamen je već u ruci.
Palanački mentalitet upravo tako funkcioniše. Ne traži istinu – traži uzbuđenje. Ne traži činjenice – traži potvrdu sopstvene priče. Ne zanima ga šta se stvarno dogodilo – zanima ga da se nešto događa. Jer kada nema dovoljno sadržaja u sopstvenom životu, tuđi život postaje javna zabava.
I zato bi pre nego što krenu da razapinju bilo koga, svi ti samoproglašeni moralni arbitri mogli da postave sebi jedno sasvim obično pitanje: Da li sam siguran da znam ono o čemu govorim?
Ako je odgovor „ne“, onda bi možda bilo pristojno – ćutati. Ne zauvek, samo dok ne saznamo činjenice. Jer između „čula sam“ i „dokazano je“ nalazi se čitav jedan civilizacijski ponor. A društvo koje taj ponor preskače liči na rulju.
Zato bi svako ko ovih dana prepričava priču o moralnom posrnuću izvesnog sveštenika mogao sebi da postavi nekoliko pitanja. Da li postoji zvanična prijava? Da li postoji postupak? Da li postoji istraga? Da li postoje dokazi? Da li ste ih vi videli? Da li znate šta se zaista dogodilo?
I najvažnije: Da li ste se makar jednom zapitali kakvu štetu možete naneti detetu i njegovoj porodici ako od moguće tragedije napravite gradsku razonodu?
Ako niste sigurni ni u jedan odgovor – možda je vreme da spustite kamen. Ne zato što sveštenik treba da bude zaštićen od odgovornosti. Ako je neko učinio nešto protivzakonito, treba da odgovara. Ali ako nije – onda ni on ne sme biti žrtva kolektivnog linča.
Između te dve stvari postoji nešto što se zove pravo. A između prava i palanačkog trača postoji nešto što se zove civilizacija. Pitanje je samo: na kojoj ste vi strani?
(M. Milivojević)
