„Idem preko„, rečenica je koja odzvanja u glavi velikog broja zabrinutih srpskih majki, očeva, braće i sestara i samo jedan mali delić mučne statistike koja govori o sve većem broju naših ljudi koji sreću, znanje, novac ili avanturu traže van granica Srbije.
Ipak, nekolicina njih nakon nekog vremena odluči da se vrati, a kako to izgleda i koliko je teško zemlju iz koje smo potekli ponovo učiniti domom nakon godina provedenih u tuđini, opisuje Srđan Garčević, autor bloga „Natšel Tajms„.
„Postoji pet emocionalnih faza kroz koje prolazite pre nego što ponovo učinite domovinu domom, kaže jedan emigrant-povratnik. U jednom momentu odlučili ste da otputujete u stranu zemlju, sa ciljem, možda da se školujete, nastavite karijeru na bolje organizovanom mestu ili samo da vidite kakav je život van Srbije. Na kraju, premoreni i izmučeni, verovatno u tesnoj sobi negde u velikom gradu, počeli ste da razmišljate o Srbiji„, piše Srđan.
Prva emocionalna faza mogla bi se nazvati „signal za uzbunu“.
„Otišli ste odande i nedavno otkrili da je toliko dobro da se jedva sećate zašto ste uopšte otišli. Kod kuće, ljudi su stalno napolju, drže se zajedno i, iako kukaju, sigurno im i nije toliko loše – čini se da mnogi od njih imaju prilično pristojan život. Imate skromnu ušteđevinu i poslovnu ideju koja krčka i samo čeka da izađe, a iznad svega, tamo vas čeka porodica i stari prijatelji. Osim toga, odavno ste shvatili da stvari u zemlji u koju ste došli i nisu baš takve kakvim ste se nadali: čini se da svaki sistem (čak i zapadni!) pati od nedostatka meritokratije i stabilnosti, a mislili ste da to muči samo Srbiju.
Pored toga, Srbija je dom i uvek su vam govorili da možete da se vratite – pa, zašto da ne? Dobrodošli u prvu fazu emocionalnog putovanja iz tuđine – kući“, piše on.
I pre nego što je konačna odluka pala, autor objašnjava narednu fazu.
„Nakon mnogo razmišljanja, preispitivanja i planiranja, odlučili ste da rizikujete. Teško je napustiti zemlju u koju ste došli. Nedostajaće vam neka hrana (od koje se poneka jela uklapaju čak i u srpske standarde), kultura i novi prijatelji. Verovatno ćete ostati i bez nešto novca, ali kvalitet života u Srbiji je bolji za mnogo manje para. Kući će vam neki prijatelji verovatno reći da ste ludi što ste se vratili (ali oni su samo negativni, zar ne?), možda će komšije misliti da niste uspeli tamo (koga briga?) i sigurno da ćete kod nekih prijatelja izgubiti svoj kredibilitet mudrosti (verovatno vas ne voli iz drugih razloga?).
Pored svega što vas muči, vi odlučujete: idete kući. Nazad u Srbiju, zemlju vaše mladosti, večnog ispijanja kafe i mogućnosti“, piše Garčević.
Treću fazu autor je nazvao „medeni mesec“.
„Tokom prvih nekoliko dana ste preplavljeni emocijama. Baš kao kad ste odlazili kući na odmor, samo još bolje. Viđate se sa svima i radujete se pomisli da ćete konačno imati vremena da budete sa njima nakon svih tih godina. Svi su se malo promenili, neki su se odselili, neki to tek planiraju, ali to su ljudi sa kojima ste odrasli i sa kojima se osećate sigurno. Takođe, čujete za sjajne nove stvari koje možete da radite kod kuće, sad su vam dosupne čak i one za koje ste mislili da će vam nedostajati iz tuđine.
Osim toga, postoji mnogo mogućnosti: svako koga sretnete ima sjajnu ideju u kojoj vaša stručnost stečena preko (i kapital) dolaze do izražaja i dostižu vrtoglavi nivo uspeha. Drugi i dalje govore da ste ludi što ste se vratili, zašto su tako negativni?“, piše autor.
Onda, nakon svega proživljenog rizik i ushićenje prepuštaju mesto panici.
„Prođe nekoliko meseci i počnete da se prisećate zašto ste uopšte otišli od kuće. Mnogi sede u kafanama, jer nemaju šta drugo da rade. Sulude političke vesti koje su vam se ranije činile poluzabavnim počinju da vas nerviraju i frustriraju, uglavnom zato što sada ti suludi događaji utiču na vas. Poslovna ideja vam je propala: niko nije uradio ono što želite, jer je način na koji ste to zamislili nemoguć. Ne možete da pronađete prave ljude ili ulaganja ili postoji neka smešna regulativa koja vam stoji na putu ili ćete očepiti nekoga.
Najbolnije su, ipak, lične stvari: zašto su svi toliko drugačiji nakon svih ovih godina? Možda je bilo bolje da neke viđamo samo jednom ili dva puta godišnje? Šta si uradio sa svojim životom?“, piše Srđan.
Kada panika počne da se povlači, smatra on, shvatate da vam je potrebna druga strategija.
„Srbiju treba da pogledate drugim očima. Shvatate da to nije zemlja koju ste ranije napustili i da definitivno nije ona u koju ste mislili da se vraćate. Da, čak i u Srbiji se stvari menjaju, ali manje predvidljivo. Ponovo, premoreni i izmučeni, iako potencijalno u većoj sobi, prolazite kroz moguće opcije. Mnogo puta. Podstaknuti novim saznanjem da Srbija baš i nije za vas, počinjete da razmišljate da ponovo odete u inostranstvo.
Međutim, odlučite da ostanete. Takođe, možete ponovo da pokušate da izgradite svoj život ovde. Možete da naučite kako da se izolujete od gadnih aspekata ovog društva (političke mahinacije, sistema koji jedva funkcioniše) i napredujete na dobrim poljima (druženju, hrani i velikodušnosti). Sa poslovne strane možete da se prilagodite, obično kroz nekoliko dobro obaveštenih i povezanih prijatelja. Možete da izađete iz nekih starih društvenih krugova i steknete nove. Sve to može da funkcioniše i kod kuće, ali ne onako kako ste zamislili“, piše Garčević.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
(J.A.K.)
Da je lako nije. Posebno ako čovek ide sam bez podržke nekog koji je tamo već neko vreme. Ne izdrže svi, neki se vrate, neki ostanu i bore se ali se nikad ne snadju. A neki uspeju i to reativno lako, nadju dobar posao, posle dovedu familiju, presele se komplentno sa sve stvarima. Sve zavisi, zavisi od individue, zemlje gde se ide, posla koji se nadje a mpžda najviše od sreće. PO meni svako terba da pokuša dok je mlad, pa ako ne ide da se vrati. Kada se ide u poznim godinama onda je vraćanje teže, tada se žrtvuješ za decu, ne uživaš više u životu.