Sremac Ivan Mladenović na biciklu OSVOJIO srce Sibira

31/10/2022

867

Kada Ivan Mladenović iz svoje kuće u Šidu krene ka Ostrogu porodica ga pozdravi kao da je krenuo u uobičajenu večernju šetnju sremskim sokacima. Jer pre toga stigao je biciklom do Moskve i još dalje, preko pustinje Gobi, do Pekinga. U martu ove godine prepešačio je zamrznuto Bajkalsko jezero i postao prvi Balkanac i 41. čovek na svetu kome je to pošlo za rukom.

Za relativno kratak avanturistički staž od šest godina ovaj pedesetjednogodišnjak obišao je tri kontinenta, a radoznalost ljudi na koju je nailazio tokom većine putovanja koristio je za prikupljanje novca za lečenje dece obolele od najtežih bolesti.

– To je moj način da zahvalim na činjenici da je moja porodica zdrava. Pre nego što sam krenuo na ta putovanja, 12 godina sam radio na benzinskoj pumpi i umorio sam se od ljudi i njihovih priča. Kada sam prvi put krenuo na put, potpuno sam, shvatio sam da je to moj život. Prvo sam 2016. biciklom stigao na Ostrog, a već naredne godine do Moskve i odmah sam znao da će moje sledeće putovanje da bude Peking. Na putu ka Kini, u Mongoliji sam upoznao Mongolca koji govori srpski jezik jer je u našoj zemlji studirao, Čečene koji su možda i najljubazniji narod sa kojim sam se susreo, Kineze iz sela Erenhot koji su me zaprepašćeno gledali jer nisu navikli da im neko dolazi sa leđa, odnosno iz pustinje. I sa gotovo svakim sam ostao u kontaktu – priča Mladenović, čovek koji je na biciklu prešao oko 30.000 kilometara, više nego što svojim automobilom prelaze mnogi vozači u gradu.

Ovaj bivši rukometaš susreo se sa afričkom, mongolskom, azijskom i ledenom pustinjom. Na četiri meseca dugom putu ka Pekingu, na biciklu koji ni po izgledu ni po opremljenosti ne ostavlja utisak da je planiran za put od 12.000 kilometara, prošao je kroz sedam vremenskih zona. Idući kroz petu po veličini, ali najzahtevniju, kamenu pustinju Gobi suočavao se sa temperaturama koje su varirale od dnevnih 26 stepeni Celzijusa do šest stepeni tokom noći. Ali najteže su mu padale stotine i stotine kilometara jednoličnog, beživotnog pejzaža.

– Na tom putovanju sam prošao pored Bajkalskog jezera i pomislio – možda bih mogao da ga prepešačim. Iako je bilo leto, nisam mogao duže od minuta da izdržim u vodi. Ovo jezero od januara do maja je okovano ledom debljine metar. Pripreme za osvajanje najdubljeg jezera na svetu otežavala mi je činjenica da je malo ljudi koji su ga prepešačili. Recimo, na toj listi su samo tri Rusa, iako je za očekivati da ih je mnogo više. To govori koliko je ovaj poduhvat zahtevan. Iako sam se pripremao tako što sam se zaposlio u hladnjači, nema tih treninga koji te mogu pripremiti na temperature od minus 22 stepena Celzijusa, na vetrove koji te obaraju dok hodaš i zaleđene talase koje ne možeš da pređeš, već moraš da ih zaobilaziš – seća se Mladenović svakog koraka dvadesetodnevnog pešačenja do cilja. A cilj je bio Nižnji Angarsk, poslednje selo na severu jezera.

Ono što mu je nedostajalo u pustinji ovde mu je smetalo – susret sa turistima, koji su specijalnim brodovima sa propelerima došli do Bajkala i iz tople kabine izašli da se fotografišu za „Instagram”, samo su ga usporavali. Turisti su želeli da čuju kuda ide, odakle je krenuo, kako je dotle došao, a Ivan – samo da se kreće kako se ne bi smrzao.

Tokom ovog pohoda za piće je koristio uglavnom led koji je topio uz pomoć gorionika, iako mu se pod nogama nalazilo 20 procenata svetskih rezervi vode. Noći je provodio u šatoru i vreći specijalno napravljenoj za niske temperature, dok ga je uspavljivalo zavijanje vukova.

– Naravno, nije bilo prijatno, ali oni ne silaze na led i nema primera da su nekog napali. U vreći sam držao i odeću u kojoj sam pešačio, kako bi se do jutra osušila uz pomoć temperature tela. Pored mene bi ponekad prošao neki auto ili kamion koji hranom snabdeva okolna sela, pa sam njihove tragove koristio kako bih se lakše kretao. Na jednom delu puta sreo sam i pecaroše koji su se začudili mojoj ideji da sa juga dođem do najsevernije tačke jezera. Dali su mi broj telefona da im se javim kada stignem do cilja. To sam i učinio, a oni su došli po mene, ugostili me u svom domu i odvezli do železničke stanice – priča Mladenović i dodaje da bi ovaj ledeni poduhvat, dug 650 kilometara, ponovio samo u društvu, kao pratnja nekom sličnom avanturisti.

Pešačio je Ivan i do Hilandara, pa 2020. biciklom, prolazeći kroz Zapadnu Afriku, stigao u Lisabon na rukometašku utakmicu svog sina. Iste godine krenuo je peške ka Jerusalimu, ali baš kad je bio kod Atine Svetska zdravstvena organizacije proglasila je pandemiju virusa korona.

– To moram da završim. Ali neću nastaviti od Atine, već sve iz početka – dodaje naš sagovornik.
Ono što Ivanu nikako ne ide od ruke – to je da na putovanjima bude sam. Iako je stranicu na „Fejsbuku” napravio kako bi se najjednostavnije javio porodici i prijateljima, ubrzo je dobio mnogo pratilaca iz raznih zemalja.

– Tako imam društvo čim dođem u neku zemlju. A u našim krajevima, zbog medijske pažnje, i prepoznaju me na ulici, nude smeštaj, pa više nema šanse da spavam u šatoru – kaže Ivan.

Sledeći poduhvat voleo bi da opet bude pustinja. Ovog puta ona najveća – Antarktik. Ipak, uveren je da je to za njega preveliki zalogaj, ali ne u fizičkom smislu:

– Već finansijski. Samo 100.000 dolara košta dozvola jedine agencije koja odobrava ekspedicijama boravak.