Selo Stejanovci se nalazi na mestu na kom se „žirski“ ili „ruzmarinski“ Srem spaja sa onim „vinskim“, fruškogorskim. Ako umete da živite poput naših domaćina, taj susret je nalik poljupcu
Od graničnog prelaza sa Hrvatskom, pa sve do Pazove, put liči na dečiju razbrajalicu: Batrovci, Adaševci, Kukujevci, Martinci, Radinci, Dobrinci, Putinci, Golubinci… Ponoviš triput na brzinu, pa ti se zavrti u glavi i padneš u nesvest. Kao kad silaziš sa ringišpila. I to nije sve. Zaboravili smo na jedno selo, koje je baš u ovom smislu mali fenomen. Nalazi se na po 15 minuta od Mitrovice i Rume. Tačno na sredini. Naravno, blizu je auto-puta Beograd-Zagreb, a ni Novi Sad mu nije predaleko. Dve duži od sela nalazi se Bešenovo. Kreneš peške, pa dok popričaš sam sa sobom – već si stigao.
A iz Bešenova, bezmalo na leru, možeš da se spustiš u Beočin. Izviriš na Dunav, a u daljini već se naziru najviše zgrade novosadske. Pa opet, iako dakle ni slučajno nisu zatureni, od 20 ljudi njih 19 će vam reći da nisu čuli za Stejanovce! Postoje sela po Vojvodini za koje u životu nisam naišao na nekoga ko za njih nije čuo: Kovilj, Bezdan, Pivnice, Mokrin, Alibunar…
A postoje ona koja su tu pred nosom, a ne vidiš ih. Kao u kući, kad usred sobe spustiš daljinski od televizora pa ga tražiš pola sata! E tako mu nekako dođe sa Stejanovcima.
A baš su „štogod“ selo. Mislim, nema u njemu ništa u šta bi zabo prstom pa rekao: To je to! Kao što Bešenovo ima jezero. Susedna Remeta i Jazak imaju manastire. Ovi drugi Pavlovačko i Borkovačko jezero. Stejanovce ni priroda ni ljudi nisu mnogo gizdali. Onako, ko domaćin sobu s ulice. Pa opet… sve vam je ovde nekako prijatno.
Iako je Mitrovica samo malo dalje, Stejanovci su pripali Rumi. Do nje ima devet kilometara. Recimo, deca prva četiri razreda završe u selu, a od petog krenu u Rumu. Selo se nalazi na poslednjim, južnim obroncima Fruške gore. Posle ćemo doći do toga zašto je ova činjenica veoma važna… Nešto manje od hiljadu stanovnika smestilo se u tri veće i jednu kraću ulicu. Dovoljno! Centrom dominiraju Crkva Svetog Nikole, te zgrada u kojoj su pošta, dom kulture i mesna zajednica. Naravno, sve je to sijalo u vremenima u kojima je u Mitrovici i Rumi prštalo od posla, pa su mnogi ovdašnji meštani radili „na gradu“ a živeli u selu. Najbolje se to vidi po školi. U svakom razredu bivalo je i po 30 đaka. Danas ih toliko nema u sva četiri, ako im pribrojim i predškolsku grupu! Ali to je već priča koja nije samo stejanovačka. Bezmalo, tako je svugde.
NA SEOSKU DIKU
Manjak omladine, osim škole, nikoga ne pogađa tako kao zaljubljenike koji se okupljaju u seoskom Domu kulture. Izgrađen je odmah posle rata. U dobrom je stanju, ali nije da mu ne bi trebala obnova koja bi bila mnogo više od pukog umivanja. Nekada je ovde bio epicentar seoskog života. Koncerti, igranke, priredbe… Na njih danas podsećaju dve manifestacije. „Prvi glas Srema“ je tradicionalno takmičenje pevača amatera. Bilo je tu svega. Od onih koji bi glasom oduvali Tomu i Tozovca, pa do onih za kojima bi plakali današnji televizijski rijaliti programi. A uz sve to idu – izbor za najšarmantniju Sremicu i kuvanje paprikaša u kotliću! Ima li srećnije kombinacije?
Druga glasovita seoska manifestacija je “Deca čuvari tradicije – Đeram”. E tu smo već direktno na terenu KUD-a „Stevan Petrović Brile”. Ovo društvo danas mu dođe kao „čuvar vatre“ onog pravog seoskog života. Vode ga Mile Beronja i Sanja Mijatović. Formalno su predsednik i zamenik predsednika KUD-a, a zapravo mnogo su ponosniji na to što su koreograf, odnosno igračica u folklornom ansamblu. „Brile“ okuplja njih šezdesetak. I neverovatno su aktivni. Nedavno su bili devet dana u Nemačkoj, sad se spremaju za nastupe u Hrvatskoj. Imaju i sopstvene nošnje, redovno se sastaju. Po pravilu, kulturno-umetnička društva iz grada prave sekcije na selu – ovde je obrnuto. „Brile“ ima svoju sekciju u Rumi! Šta reći nego – čestitamo!
NANETOVI POMERANCI
Kada za nekoga kažete da „živi od ljubavi“, to po pravilu retko bude više od fraze. U slučaju Stanislava Ratkovića Naneta to je, međutim, suva istina. Ko sumnja, neka samo na minut zaviri u kavez sa njegovim pomeranskim gušanima. Ovi dođoši iz Nemačke pravi su orlovi među golubovima. Nane im svakog dana ugađa po nekoliko sati. Golubovi mu uzvraćaju svojom lepotom i slavom koju kupe po sajmovima i izložbama. Svake godine bude bar desetak takmičenja, sa kojih se bez pehara, ili bar diplome, ne vraćaju. Njihov aristokratski izgled traži mnogo ulaganja. Recimo, oni se čak i ne legu ko sav normalan svet. Njihova se jaja, poput kukavičjih, podmeću u gnezda golubova koji su mnogo brižniji roditelji. Poput poštara, na primer. Nane je među tri najbolja odgajivača u Srbiji. U redu, bude tu i neke vajde, jer pomeranci su na ceni. Ali ljubav je uvek na prvom mestu.
KOD GAZDA ĐORĐA
Svakome bude lepo kada zabasa negde gde nikada nije bio – pa naiđe na svoga! Tako smo se i mi zadesili u Stejanovcima, pa ušli u dvorište Đorđa Šivoljskog, poljoprivrednika ovdašnjeg. I to ne makar kakvog, već (kažu nam drugi) najboljeg. Predstavimo se mi, a Đorđe će kao iz topa: „Jao, pa ja vas znam sa slike. Čitam vaše novine redovno. Baš dobro što ste došli. Pre par godina pozajmio sam ‚Magazin‘ nekom čoveku koji mi ga nikada nije vratio. Ima li šanse da mi nabavite taj broj? Voleo bih sve da ih čuvam!“ Zbog ljudi kao što je Đorđe Šivuljski ove novine se i prave.
A u dvorištu mu… ne znaš gde bi pre pogledao. Da li na dva silosa od po 300 tona, da li na mehanizaciju ili podrum s vinom.. Njegovi su u Stejanovce stigli iz okoline Sombora, još 1771. godine. Što bi Đorđe rekao – blagovremeno! Sada mu je želja da na majčinom imanju, kraj izvora vode Jazak, počne da se bavi pčelama i ovčarstvom. Onako, za svoju dušu. Podržavamo ga od sveg srca… I, naravno, „onaj“ broj „Magazina“ od pre nekoliko godina – već je dobio.
O FUDBALU I SUDBINI
Dule Ninković je fudbal igrao od kad zna za sebe. Da nije doživeo tešku nesreću, igrao bi ga aktivno i danas, na pragu sedme decenije. Igrao je u ovdašnjem Borcu, rumskom Slovanu, novosadskom Kabelu, u Rudaru iz Vrdnika, Zmaju od Noćaja, u Pećincima, Miškolcu…
A opet – najponosniji je na utakmicu koja se nikada nije dogodila! Sve je bilo zakazano, te 2005. godine. U njegovoj ekipi trebalo je da nastupe: Miroslav, Živan, Gavrilo, Vladimir, Đorđe, Draga, Mita, Bata, Dušan i sinovi mu Dragan i Marko. Ekipa snova. Ako vam je čudno zašto ih sve predstavljamo imenima, odgovor je jednostavan. Svi se prezivaju Ninković! Sudina je htela da termin utakmice bude pomeren, a na kraju, da se i ne odigra. Majicu koja ga na nju podseća Dušan u svečanim prilikama nosi i danas.
Morali smo brzo da se utešimo. Duletov „vranac“ i „slankamenka“, složeni po njegovom ukusu u tome su nam pomogli. A kada smo već kod vina, valja reći da su Stejanovci jedino selo u rumskoj opštini koje poseduje vinograde. Uglavnom su to mala, porodična imanja sa približno 300 čokoti. Po pravilu, prave se „brza“ vina. To su ona što se očas popiju, pa mogu da se čuvaju i u plastičnim buradima. Dule se hvali da je prvi među ovdašnjim vinogradarima, a ima ih pedesetak, počeo sa „vrancem“. Direktnim pretkom ovog, kog smo upravo natočili.
Krenula je priča. Najviše o Stejanovcima, kojih i sada ima, a mnogo više nema. Jedan Duletov sin živi u Rumi, a drugi mu upravo iz Njujorka stiže u posetu. Eh… kud nisu na vreme odigrali tu utakmicu.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
(Ilija Tucić/Foto: Čila David)
