–Sonja, daj jednu cigaru.
–Nemam.
–Kako nemaš! Do malopre si dimila, tek što si ugasila!
–Za tebe – nema!
–Cicijo! Kako možeš da budeš takva, u oči me gledaš i lažeš.
–Zabranio ti doktor da pušiš.
–“Zabranio ti doktor“. Mnogo mi pa ti doktori znaju, studiraju po šest-sedam godina, a kad odeš kod njih prepišu ti aspirin i čaj, i ‘ajde kući. Čudna mi čuda!
–Ne znam čemu ovolika drama, ti već godinama nisi pušač, a stalno se grebeš od mene. Uostalom, tvoja penzija je veća od moje plate, zašto ne bi nekad kupio sebi cigare.
–A vi prosvetari ne možete da živite dok ne spomenete koliko vam je mala plata. “Dobar dan, profesore.“ – “Mala mi plata.“; “Šta ima za ručak, profesorka Sonja?“ – “Mala mi plata.“
–Jao, bre, deda, što gnjaviš! ‘Ajde, evo nek ti bude!
–Dobro si se setila.
–Sedi ovde kraj mene, ja ću da zapalim, a ti udiši dim, da bude mirna savest i tebi i meni.
–E, stvarno si bezobrazna! Ista ona tvoja majka!
–Pa šta se buniš, neću ja da te nosim na duši, ako ti se nešto desi.
–Preterala si svaku meru. Ja sam ti, bre, deda, a ti se ponašaš kao da sam neki tvoj učenik.
–Taman posla! Moji učenici su fina deca. Puše svoje cigare, i to bolje nego ove moje. A, da! Mala mi plata!
–Ja mislim da si ti zrela za udaju. Nađi nekog da mu zvocaš, a ne meni ovde da zagorčavaš život.
–Ja ne mogu da se udam.
–Zašto?!
–Zabranio mi doktor!
(Marina Kitanović Vasić)
