Postoji u svakom gradu po jedna adresa do koje se ne stiže slučajno. Do nje se dolazi upornošću, pitanjima, skretanjima na makadam, pa još jednim skretanjem levo kod poslednje bandere. Tako sam i ja krenuo u potragu za Ulicom Vase Kasapskog – čoveka koji je, prema sećanjima sugrađana, krv davao češće nego što su političari davali predizborna i svaka druga obećanja.
U centru grada, međutim, ne morate ništa da tražite. Tamo vas dočeka spomenik Jusi – večitom prosjaku, lokalnoj anti-legendi, čoveku koji je, kažu, uspeo ceo život da ne radi baš ništa. Bronzani Jusa danas spokojno posmatra prolaznike, golubove i sezonske manifestacije na mitrovačkom gradskom trgu. Na radoznala pitanja dece i turista, ako ih bude, sugrađani mogu samo da slegnu ramenima i kažu: „Bio je deo folklora.“
Folklor, dakle, ima bronzani spomenik. Humanost zauzvrat – dobija daleku periferiju.
Ko je bio Vasa Kasapski? Nije imao PR tim, nije bio gradski performans, niti urbana anegdota. Nije prosio, a bogami nije bio ni dežurna gradska lenština. Bio je višestruki davalac krvi, čovek koji se odazivao na svaki poziv, koji je znao da nečiji život zavisi od njegove spremnosti da pruži ruku. Humanista bez fanfara i tapkanja po ramenima. Njegova nagrada koju je dobio posthumno – tabla sa imenom na kraju grada, tamo gde asfalt prelazi u zakrpu, a rasveta u tminu.
Ironija je gotovo literarna. Ulicu Vase Kasapskog nećete naći na turističkim razglednicama. Do nje ne vode školske ekskurzije. Tamo nema kafića sa šljaštećim lampama niti festivala ulične hrane. Tamo ima tišine i pokoje dvorište sa psom. Kao da je grad poručio: dobrota je privatna stvar, neka ostane skromna. Spektakl, čak i kada je prazan, zaslužuje centar.
Ne radi se ovde o Jusi kao čoveku – svako nosi svoju sudbinu i svoju priču. Radi se o poruci koju šaljemo kada biramo koga uzdižemo, a koga sklanjamo. Spomenik u centru nije samo komad bronze; to je lekcija iz vrednosnog sistema. Deca koja pitaju „Ko je ovaj?“ dobijaju odgovor koji postaje deo njihovog razumevanja sveta. Ako je odgovor: „Bio je simbol ničega“, onda smo i mi u njihovim očima postali simbol istog!
U potrazi za ulicom Vase Kasapskog shvatite da potraga nije geografska nego moralna. Koliko daleko od centra treba da odemo da bismo pronašli solidarnost? Koliko raskrsnica treba da prođemo da bismo stigli do zahvalnosti? I da li je grad zaista veći zbog spomenika, ili manji zbog zaborava?
Možda bi, za početak, bilo dovoljno da sledeći put kada prolazimo pored bronze u centru, zastanemo i zapitamo se: kome bismo zapravo trebali da podignemo spomenik? Onome ko je zapišavao ajnforte po užem centru grada – ili onome ko je bio neprevaziđeni humanista i apsolutni srpski rekorder po broju dobrovoljnog davanja krvi?
Jer grad ne čine statue. Grad čine ljudi. A ponekad su oni najvredniji smešteni na periferiji u koju retko ko zalazi.
