Kad sam išla u osnovnu školu – bilo je to u prošlom veku! – nastavnici, roditelji i đaci zajedno su maštali o učionici budućnosti u kojoj će svaki učenik imati svoj računar. Tridesetak godina kasnije, skoro svaki učenik u Srbiji svakog dana donosi u školu svoj lični računar – nama poznatiji pod pežorativnim nazivom „mobilni telefon“ – koji je 5.000 puta brži od najbržeg računara o kojem sam maštala kao školarac. Ipak, većina nas roditelja danas se obraduje kad čuje da je neka škola zabranila upotrebu mobilnih ili ih zaključava u nekakvu kutiju dok traje nastave.
Šta je pošlo naopako u ovih 30 godina?! Kako smo prešli put od „jedan računar za svakog đaka“ do „svaki računar zaključan u jednoj kutiji“?
Razumem roditelje koji se raduju zabrani. Verovatno istu muku muče kao i ja kod kuće: „Ne bulji u to! Idi, čitaj nešto! Radi nešto korisno!„. I sama sam ćerkama već sa godinu i nešto davala mobilni ili tablet da gledaju crtani dok ih hranim. Obično to tako kreće. Kasno sam shvatila svoju grešku: od početka sam nesvesno učila ćerke da mobilni služi samo za zabavu. Ali sada ne želim da škole ponove tu moju grešku! Ne želim da zaključavanjem i progonom mobilnih šalju podsvesnu poruku deci da je smartfon zlo koje služi samo za gubljenje vremena, četove, Jutjub, Instargram i Tiktok…
Počela sam od vlastitog primera. Instalirala sam im elektronske udžbenike na tabletu i tu smo, istina, imali podršku učiteljice. Dalje, učila sam da je da „gugla“. Prvi put čuješ neku reč? Izguglaj značenje! Ne znaš izgovor strane reči? Tu je Google translate sa izgovorom! Ideš kod drugarice? Evo kako se koriste mape na telefonu. Mogla sam i sama sve to da joj kažem, ali je korisnije za nju ako je naučim da sama dođe do potrebnih i verodostojnih informacija. Zašto u našim školama ne bi moglo da se radi isto? Možda ne svakog dana, možda ne na svakom času, ali bar povremeno?
Ako mislite da je internet samo leglo muzike, društvenih mreža i jeftine razbibrige, grdno se varate. Izguglajte šta sve tamo negde postoji o, na primer, svemiru, elektricitetu, Tesli, istoriji Srbije. Tvrdim da nema boljeg školskog demonstracionog sredstva od smartfona i Jutjuba. Ubedite me u suprotno!
Raspitala sam šta rade deca mojih kolega s posla. Šokirana sam! U jednoj od izvikanijih beogradskih škola, na primer, uče o magnetizmu samo teoretski, iz udžbenika. Ako već škola nema para za demonstraciju magnetnog polja komadom magneta i šačicom metalnih opiljaka, zašto bar deci ne pokažu kako to izgleda na njihovim vlastitim telefonima? Ah, da – ne mogu. Telefoni su im zaključani u kutiji!
Mislim da škola ne treba da bude kao pre 100 godina – samo zelena tabla i bela kreda. Dobro iz prošlosti treba negovati, ali i iskoristiti sadašnjost, a to su i pametni telefoni i tableti. Jer, koja je alternativa?
Evo šta kaže Tatjana Vlček, nastavnica srednje škole iz Beograda, koja je prošle godine ponela titulu „Najbolja nastavnica Srbije“.
– Moj stil rada je na granici između strogog i nečega što je blisko deci. Žao mi je što mnoge škole u Srbiji i dalje rade sa decom po modelu iz 19. veka. Interakcija, upotreba tehnologije, mobilnih telefona, gejminga u nastavi… pruža ogromne mogućnosti i nastavnici s tim zaista mogu da imaju slobodu da nastavu učine kvalitetnijom i zanimljivijom. Deca su vezana za svoje mobilne telefone, žive s njima i živeće s njima i kad završe školu. Ne vidim zašto ih ne bismo onda koristili i u nastavi – kaže Tatjana Vilček.
Vilček misli da naši profesori u većini škola nemaju dovoljno slobode i da tu gube na kvalitetu nastave, ali i poene kod dece.
– Meni je bilo fascinantno kad sam shvatila da deca nisu znala da mogu da imaju „Eksel“ program na telefonu. Kad vide da im to pomaže počnu da pronalaze aplikacije koje im olakšavaju unos fusnota za eseje. To su sve stvari koje će sutra koristiti u poslu, a koristimo tehnologiju koja im je bliska – kaže Vilček.
Najzad, naša deca će živeti i raditi u svom vremenu, a ne u našoj prošlosti, na koju mahom gledamo nostalgično.
– Današnji đak prvak će završiti srednju školu 2034. godine, a možemo da kažemo da će raditi najmanje do 2074. godine. On će neminovno morati da koristi nove tehnologije, a između ostalog i programe bazirane na veštačkoj inteligenciji – kaže dr Aleksandar Baucal, profesor razvojne psihologije i psihologije obrazovanja.
Hej, 2074. godine! Možete li da zamislite šta će nam nove tehnologije doneti u tih 50 godina? Da vam pomognem! Evo vam nekoliko stvari koje nisu postojale pre samo 20 godina, a danas su „dobar dan“: „ajfon“, Fejsbuk, Tviter, podkasti, Netfliks, Jutjub, Instagram…
Šta god dobro da izmislimo u narednih 50 godina, nadam se da nećemo i to zaključavati u kutije. Da se to ne bi događalo, i da bismo školovali đake budućnosti – da citiram bivšeg ministra prosvete Srđana Verbića – „moramo školovati i prosvetni kadar budućnosti“.
– Jako je teško praviti promene u školskom sistemu gde je više od 120.000 vrlo različitih ljudi. Nemaju ni svi iste ideje, ni želju za radom, ni kvalitete, u krajnjoj liniji. Ne može da se promeni svugde odjednom, ali bi svaki pokušaj da se promeni nešto u tom pravcu trebalo pohvaliti. Ako učenici nauče kako da koriste taj alat, pa se malo nadmudruju s njim, pa i provociraju ga, to je odlično. Znači da imamo pametne korisnike nove tehnologije – kaže prof. dr Verbić, stručnjak za obrazovanje, ali i veštačku inteligenciju, na kojoj je i doktorirao.
Jasno je da u svemu treba naći meru. Istina! Ali, gde je mera kada već imamo zabrane?
Ne možemo da okrećemo glavu pred činjenicom da đaci postaju zavisni od pametnih uređaja, tako da to ne treba u potpunosti zabraniti, već samo uspostaviti odgovarajuću meru. Nemojmo da zatupljujemo generacije koje će uskoro krojiti našu sudbinu.
I još jedna stvar. To što ima nasilja u školama nije posledica mobilnih telefona. Nasilja je uvek bilo. Razlika je u tome što moja generacija i starije nisu imale mobilne telefone da to nasilje snime. Razmiliste i o još nečemu – ove generacije koje se sada obrazuju, u bliskoj budućnosti će krojiti i moju i vašu sudbinu, nije dobra ideja da ih zatupljujemo.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
(Natalija Živanović Popović)
