Od Rimske konferencije na kojoj su se, u proleće ove godine, stručnjaci raznih profila, vojni i civilni, saglasili da su pogubne posledice bombardovanja osiromašenim uranijumom, u Italiji je od kancera broj umrlih vojnika uvećan. Od 350 koliko je tada popisano, danas je u knjizi žalosti njih 369.
Udruženje „Vojna opservatorija“ iz Rima, koje se posle mukotrpnog dokazivanja izborilo da porodice žrtava obešteti italijanska država, evidentiralo je i 7.500 obolelih, među njima i znatan broj iz sastava Kfora, koji su posle NATO bombardovanja SRJ 1999. bili u misiji na Kosovu.
Domeniko Leđero, borbeni pilot Alijanse 1999, danas predsednik Vojne opservatorije, tvrdi u razgovoru za „Novosti“ da ista sudbina pogađa civile i vojnike iz Srbije.
– Uranijum iz NATO bombi nije ubijao do danas niti će ubijati do sutra, ubijaće decenijama – uveren je Leđero. – Nije to moja proizvoljna ocena, to je zaključak stručnjaka, a ja sam spreman da sve što udruženje poseduje, svu dokumentaciju koju smo priložili državnim komisijama Italije i našim sudovima, dokazujući uzročno-posledičnu vezu osiromašenog uranijuma i kancera, ustupimo Srbiji. Naravno, ukoliko bude interesovanja. Do sada nije bilo nijednog zvaničnog zahteva. Verujem da će ih biti.
* Verujete li da će vam Evropa, kojoj ste sa Rimske konferencije poručili da pomogne obolelima od posledica NATO bombardovanja, pomoći?
– Još nismo uputili zvaničan zahtev Evropskoj uniji jer su se izbori događali posle naše konferencije. Očekujem da bi sastanak sa Komitetom za odbranu Evropskog parlamenta mogao da se dogodi krajem ove godine, ja ću to svakako tražiti. Nadam se da odgovori koje tražim nisu utopija. I dalje ću postavljati pitanja, dok god ne dobijem odgovore. Ako ih ne dobijem, to znači da Evropa ima krvlju umrljanu savest. Istovremeno, mene čudi i pogađa „bučna tišina“ Moskve, koja traje 20 godina.
* Oboleli vojnici i porodice vaših preminulih kolega, kažete, dobili su na stotine presuda protiv države. Da li su dobili i konkretna obeštećenja?
– Da, naš advokat Anđelo Fiore Tartalja dobio je mnogobrojne presude i svi oštećeni dobili su novčane nadoknade. Priznato je sve što je traženo u ime oštećenih. Uprkos tome što je naša vojna administracija osporavala presude do najvišeg stepena sudstva. Četiri parlamentarne komisije formirane su da se pitanje obolelih reši i prizna im se pravo na nadoknadu. Tek četvrta je donela pozitivno rešenje. Vojni vrh je sve vreme osporavao predsedavajućeg komisije Đan Pjera Skanua, ali je on, ipak, imao dovoljno snage, autoriteta i časti da se izbori za pravo ovih ljudi na istinu.
* Da li ste verovali da ćete uspeti da dokažete posledice osiromašenog uranijuma s obzirom na to da su vas sa svih strana spoticali?
– Suočavamo se sa toliko mnogo problema zbog toga što govorimo istinu, ali smo na kraju uspeli zahvaljujući snazi italijanskog pravosuđa. Vojni zvaničnici su uvek pokušavali da spreče pravne akcije, ometali su nas i proveravali naš rad na svaki mogući način. Da, ja se ponekad uplašim da će mi se nešto loše desiti, ali nikad neću stati.
* Šta vam je pomoglo da istrajete?
– Želja da dosegnemo pravdu za žrtve. Za toliko mladih koji su prerano završili svoje živote. Za razorene porodice koje su ostale bez hranilaca.
* Optužili ste Vašington da je znao da uranijum ubija pa je svoje vojnike zaštitio, a vaše žrtvovao. Kako je ova optužba odjeknula?
– Dokumentacija koju su nam i NATO i Pentagon, posle toga, prosledili, pomogla nam je u dokazivanju uzročno-posledičnog odnosa između patologije bolesti i izlaganja osiromašenom uranijumu. Dokumenti iz Pentagona, Svetske zdravstvene organizacije, kao i istraživanja našeg advokata Tartalje, doprineli su da preko sudova dosegnemo pravdu. Ponovio bih: oni koji su sve osporavali su italijanski lideri. Pritisak je dolazio jedino od italijanske države koja je skrivala dokumente koji su dolazili iz sedišta NATO još od 1994. godine.
* Značajan doprinos dali ste na tematski istom međunarodnom skupu u Nišu. Imate li utisak da će državna komisija Srbije imati snage da istraži i dokaže posledice bombardovanja po naše vojnike i civile?
– Posle konferencije u Rimu i Nišu ja sam očekivao poziv Komisije iz Srbije kojoj bih mogao da obezbedim svu neophodnu dokumentaciju. Nažalost, nisam čuo ništa od njih posle te konferencije. Siguran sam da bismo, kada bismo uporedili naša iskustva i saznanja, imali prave argumente koje bismo preporučili istraživačkim i zdravstvenim ustanovama kako bi se obezbedila maksimalna pomoć vašem narodu.
* Kakav je susret sa porodicama vaših preminulih kolega i obolelima kad im javite da je presuda u njihovu korist doneta? Može li sudska pravda da nadomesti bol i patnju?
– Nikome ne bih poželeo takav susret. To je nešto što se večno upisuje u sećanje. Ne postoji novac koji može da vrati u život vaše dete, supružnika ili člana porodice. Šta novac može da znači onome koji zna da mu leka nema? Pravda koja se postigne samo je jedan vid satisfakcije onima koji ostaju, ili kao finansijska pomoć razorenim porodicama. Ali, patnje koje kancer izaziva nezamislive su i nepodnošljive. Nikakav novac ih ne može nadomestiti.
* Vojnici Italije u sastavu Sfora bili su u BiH tokom bombardovanja Republike Srpske 1995. Imate li podatke o obolelima iz tog perioda? Kolike su razmere i da li se tada znalo da je upotrebljavana zabranjena municija?
– Da, znalo se da je upotrebljavana municija sa osiromašenim uranijumom i to je dokazano, ali vojnici na terenu nisu dobili informaciju kako da se zaštite. To je vrlo dobro znao naš vojni vrh još od 1994, ali nije prosleđeno operativcima na terenu. Prva žrtva je bio Salvatore Vaka. Imao je samo 23 godine, umro je od leukemije nekoliko meseci po dolasku kući. Te godine, mada nije uteha, gađane su samo određene mete. Daleko veće razmere i posledice upotrebe municije sa osiromašenim uranijumom vezuju se za bombardovanje SRJ 1999. godine.
(Kurir.rs/Večernje novosti)
