Veštačka inteligencija je za kratko vreme postala deo svakodnevice. Ljudi je koriste da brže dođu do informacija, da napišu tekst, razjasne neku temu ili pronađu odgovor na pitanje za koje nemaju vremena da sami istražuju. Upravo u toj lakoći i brzini krije se i problem. Iako odgovori zvuče sigurno i smisleno, veštačka inteligencija često ne pravi jasnu razliku između činjenice i mišljenja.
Za razliku od čoveka, veštačka inteligencija nema sopstveno razumevanje sveta. Ne zna šta je istina, a šta zabluda. Ona ne proverava izvore niti razmišlja kritički, već se oslanja na obrasce iz ogromne količine tekstova na kojima je učila. Zbog toga se proverene informacije, lični stavovi i interpretacije često iznose istim tonom, kao da su podjednako pouzdani.
Tu nastaje ključni rizik. Kada je odgovor napisan jasno, smisleno i samouvereno, korisnik lako stiče utisak da je tačan. Retko se postavlja pitanje da li je u pitanju činjenica, nečije mišljenje ili pojednostavljena verzija stvarnosti. Tako se greške, poluistine i netačni zaključci mogu širiti brže nego ikada ranije.
Problem dodatno komplikuje to što iza takvih odgovora ne stoji lična odgovornost. Kada pogreši čovek, on se može ispraviti, dovesti u pitanje ili pozvati na odgovornost. Kod veštačke inteligencije ta granica je nejasna. Greška ostaje bez autora, ali njen uticaj može biti vrlo stvaran.
Zato je važno zadržati zdravu dozu opreza. Veštačka inteligencija može biti koristan sagovornik i alat, ali ne i zamena za ljudsko razmišljanje. Razlikovanje činjenica od mišljenja i dalje zahteva ono što tehnologija nema – iskustvo, kontekst i odgovornost.
Zoran Hardi
Cybersecurity Specialist │ AI Threat Analyst
B.Eng. in Information Technology
