Ako bismo politiku posmatrali kao naučni eksperiment, verovatno bismo došli do zaključka da je reč o jedinom polju u kojem je moguće ujutru tvrditi jedno, u podne njegovo savršeno suprotno, a uveče objašnjavati da smo zapravo sve vreme mislili treće – i pritom očekivati da budemo nagrađeni aplauzom.
Naravno, da budemo jasni: šizofrenija je ozbiljan zdravstveni poremećaj koji nema nikakve veze sa političkim manevrima. Ali kada prosečan građanin pokuša da pohvata logiku pojedinih političkih izjava, prirodno mu dođe da se zapita da li prisustvuje kolektivnoj epizodi „razdvojenih ličnosti javnog interesa“.
Jer, kako je moguče biti, u ponedeljak – zakleti evropejac, u utorak – čuvar tradicionalnih vrednosti od uticaja Evrope, u sredu – neutralan, u četvrtak – istorijski vizionar, a u petak – žrtva zavere. Da li je u pitanju politička fleksibilnost ili umetnost instant-transformacije? Ili, pak, nešto sasvim treće: sposobnost da se u isto vreme bude i vlast i opozicija samom sebi.
U tom smislu, politika deluje kao savršeno mesto za ljude koji vole da vode unutrašnje dijaloge – samo što se ti dijalozi ne vode u tišini, već na protestnim skupovima ili konferencijama za medije.
U svakodnevnom životu, ako neko tvrdi da ga svi progone, da su svi protiv njega i da je ceo svet u zaveri – savetovali biste mu odmor. U politici? To je udarna informacija na konferenciji za štampu! Štaviše, ne postoji ni jedan problem koji se ne može objasniti misterioznim „centrima moći“, „stranim faktorima“, „unutrašnjim neprijateljima“ i „nevidljivim rukama“. Što je situacija realnija, to je objašnjenje apstraktnije.
Prosto rečeno, među našim političkim ljudima, paranoja postaje strategija, a kontradikcija – stil rada. Ne poznajem ni jednog opozicionara koji nije ubeđen da mu prisluškuju telefon, niti ijednog koji je deo piramide vlasti a da ne misli kako mu neprestano ne rade o glavi. Poseban fenomen jeste sposobnost političara da zaborave sopstvene izjave brzinom svetlosti. Internet pamti, ali političko pamćenje je fluidno. Jučerašnji govor postaje „izvučen iz konteksta“, a predizborno obećanje – „metafora“.
U nekoj drugoj profesiji, takva kontradikcije bi im predstavljale ozbiljan profesionalni problem. U politici, to je evolutivna prednost.
Mada, sve u svemmu uzevši, možda odgovor nije u psihologiji, već u magnetizmu moći. Politika privlači one koji veruju da su predodređeni da oblikuju sudbinu miliona, da su jedini koji „vide širu sliku“ i da bez njih sistem ne bi mogao da funkcioniše. Marginalne pojedince u društvu koji su, iz nekog razloga – načešće apsurdnog, opsednuti svojom izuzetnošću. I to svoje ubeđenje, ničim argumentovano, promovišu na vrlo agresivan način, vređanjem na društvenim mrežama, urlanjem na protestima ili govornicama, nepristojnim ogovaranjima i tome slično.
Kada se takvo uverenje spoji sa kamerama, društvenim mrežama i beskrajnim panel-diskusijama, dobijaju savršenu pozornicu za svoju teatralnost.
Mada, možebiti, da je istina nešto jednostavnija – možda politika ne privlači „šizofrene osobe“, već nagrađuje ponašanja koja spolja mogu delovati kontradiktorno, dramatično i paranoično. To je sistem u kojem su glasne izjave vrednije od doslednosti govornika. Ako nam ponekad deluje kao da gledamo kolektivnu epizodu društvene rastrojenosti, možda je problem u tome što politiku prečesto posmatramo kao rijaliti program – a ređe kao ozbiljan posao.
U međuvremenu, jedino što ostaje građanima jeste da razviju otpornost na političke transformacije i da počnu da razlikuju satiru od stvarnosti.
