U sremskoj ravnici, okružen najplodnijom oranicom, sa par ulica i starom kaldrmom, nekada bivša gazdinska pustara od doseljenika sa krševitih predela Like, Korduna i Bosne, selo Ljukovo na samo 5 kilometara od Inđije, raslo je brže od ijednog naselja u Sremu.
Danas je ovo urbano naselje puno života, sa 1 542 stanovnika i između 550- 600 domaćinstava. Nekada „dođoši“ sagradili su u njemu kuće, sredili imanja, prilagodili se životu u prostranoj ravnici.
Bivše sluge sa Jojkića salaša, doseljenici Ličani formirali su ne tako davne 1927. godine selo Ljukovo.
Na prvom popisu posle Drugog svetskog rata selo je imalo 500 stanovnika, a onda, krenuli ponovo Ličani, pa Bosanci, trbuhom za kruhom, počeli da se doseljavaju Kordunaši, da bi u poslednjem talasu izbeglica devedesetih godina, ovde došlo još oko 200 izbeglica iz Kninske krajine, Sanskog Mosta i Cazinske krajine. Izbeglice došle kod svojih, pa ostali.
Ta mešavina običaja jeste veliko bogatstvo ovog sela. Polovina radno sposobnog stanovništva radila je u „Krznarskoj industriji“, fabrici nameštaja i drugim firmama u Inđiji. Danas se većina njih uspešno bavi poljoprivredom. – priča meštanin Miroslav Stanković.
Nekad je Ljukovo bilo nadaleko poznato po „Klubu lažova“, koji je počeo u bivšem podrumu pića koji je vodio Mirko Bera, meštanin, veseljak. Danas Ljukovčani kažu da je došlo takvo vreme, da svi više lažu od njih, pa zato i ne žele da ga obnove. Oni stariji meštani govore da su ljukovački lažovi ustvari ljudi vesele naravi, uvek željni druženja i lepih priča, da je pokojni Mirko bio veliki šaljivdžija i da je Klub lažova osnovan da ljudi, posle teškog posla u polju, svrate u podrum pića, da se našale i ispričaju.
Prvi predsednik “Kluba lažova’‘ imao je pravo da najbolje seoske lažove, prima bez ispita, dok su drugi morali da lažu pred komisijom, na prijemnom ispitu, kako bi postali članovi kluba. Bilo je na stotine štosova i viceva, a jedan sedamdesetogodišnjak priča kako je Mirko smislio štos da proda prve sokove u tetrapaku koji su stigli u Ljukovo.
Mirko je, nagovorio komšiju da iz podruma iznese pet pakovanja sokova u tetrapaku, da ode kući i zaključa kapiju. Odmah potom Mirko je prisutnima ispričao priču kako su ti sokovi, kao dobar seksualni stimulans, i kako je komšija odmah zaključao kapiju i krenuo da proveri „snagu“ sokova. Na tu priču su se svi „upecali“, pa su tajno dolazili i kupovali sokove, i to sve po pet-šest komada.- priseća se ovaj stariji čovek tog vremena.
Ovo selo što se razlikuje od drugih, jeste što mladi ostaju u njemu, neki imaju stalna zaposlenja pa rade u većim centrima, a mnogi pomažu svojim očevima na imanjima. Selo je nedavno dobilo i crkvu. Temelji crkve su bili postavljeni 1992.godine, a izgradnja je završena 2003.godine.
Podignuta je u centru sela u vizantijskom stilu od sredstava sponzora, meštana i Ministarstva vera. Na crkvi je zvonik visok devet metra, pa kad LJukovčani slave seosku slavu Uspenje Presvete Bogorodice 28.avgusta, zvuci zvona odjekuju ravnim Sremom.
Da se Ljukovo ubrzano razvija govori i podatak da u selu ima desetak samostalnih radnji, od pilane, radnje za izradu kožne odeće, krojačko-šivačke radnje, građevinske radnje, firme za otkup sekundarnih sirovina i mnogih drugih.
(tekst/foto: Smiljka Kostić)
