Probudim se ja jedno jutro malo ranije nego obično. Celu noć sanjala sam neke pokojnike kako se svađam sa njima, pa mi nije više ni bilo do spavanja. Ustanem, izađem napolje i vidim mraz se zabeleo po dvorištu, 4-5 stepeni ispod nule, sigurno. Na brzinu na’ranim kokoške i kera, pa trkom u kuću da naložim vatru. Dok sam se ja baktala oko smederevca (prokletinja neće da povuče, samo puši i dimi), ustade i moj Jovica, zaviri u kujnu i onako bunovan ode da obiđe i namiri stoku. Taman sam spremila doručak i htela da pođem da zovem dedu, kad me on pozva da izađem napolje.
-Šta ću napolju, deda, vidiš da je ‘ladno, ‘ajde i ti u kuću da jedeš.
-Neću da jedem, nisam gladan.
Vidim, deda se dobro obuk’o, obuo postavljene čizme, na glavu natuk’o šubaru, a preko ramena prebacio neku staru čobansku torbicu. U jednoj ruci drži štap, a drugom se podbočio.
-Slušaj, snaja, idem ja da obiđem šumu.
-Kaka te šuma snašla, deda, sad po ovoj hladnoći! ‘Oćeš da se oklizneš preko mokrog drveta i da se sav izlomiš! I ko da te nađe, ima da se smrzneš, dok neko ne dođe. Uostalom, Jovica je u nedelju bio u zabranu.
-Ma ne idem ja u zabran, ‘oću u Marinkovu šumu.
-Ju, pa to je mnogo daleko, ne možeš sam i peške tamo. Bolje sačekaj da Jovica doručkuje, pa neka te on odveze traktorom.
-Ma kaki traktor, ne dolazi u obzir. Znam ja prečice, kad udarim sad iza placeva, pa preko zabrana, ima tamo jedna staza, još kad sam bio čobanin, pamtim. Ne beri brigu, ti za mene.
-Pa, dobro, al’ nisi ništa jeo, a i lekove treba da popiješ u podne.
-Odsek’o sam ja slanine i komad ‘leba, a lekove sam poneo. Imam i vode.
-Ne znam šta te spopalo, a vidim da si rešio, k’o da u toj šumi ima bog zna šta.
-Pa ima, snajka, ima. Posadio sam ja tamo jedan jasen kad sam bio dete. Ima mu sad preko šeset godina. Gajio sam ga, nisam ‘teo da ga sečem, bilo mi žao. A posle, kad sam doš’o u godine namenio sam ga sebi za kaput.
-Kakav sad kaput, pobogu deda? Pa imaš nov kaput, je l’ ti nismo kupili pre neku godinu.
-Nije to za taj kaput, nego za onaj drveni.
-Molim?
-Za sanduk, bre, kad umrem.
-Ma, idi, čoveče, s milim Bogom, šta još tebi neće da padne na pamet.
I tako deda ode polako, a ja uđo’ u kuću.
-Ovaj tvoj deda stvarno nije normalan čovek, života mi moga. Ja da se nisam za tebe udala nikad ne bi’ znala kol’ko neko može da bude blesav. Zamisli ti, on ‘oće celo drvo da uništi zbog mrtvačkog sanduka, ej, bre, zbog dve-tri daske, da upropasti ceo jasen.
-Kakav jasen, šta pričaš?
-Pa znaš onaj jasen, najveći tamo u Marinkovoj šumi. Onaj što je on posadio i što je namenio sebi za sanduk kad umre. E, ode on sad u šumu, ‘oće da ga obiđe.
Na te moje reči Jovica upusti kašiku, zagrcnu se i poče da kašlje, zamal’ dušu da ispusti. Kad je došao sebi, reče:
-Spakuj mi nešto veša i dokumenta, idem kod ujaka. Tamo ću da budem nedelju-dve, dok ne isposlujem preko mog brata da idem u Rusiju, da radim. Kad dođe deda, ako pita gde sam, kaži da sam izaš’o do sela i da nemaš pojma kad ću da se vratim.
-Jes’ ti normalan, šta ti bi odjednom? Malopre onaj matori navalio u šumu, pa u šumu, sad ti iz čista mira čak u Rusiju. Koji vam je očin obojici danas?
-Slušaj, ženo, ja sam taj jasen isek’o. On ako me zatekne kod kuće, ima da bude svašta. Bolje da se sklonim, dok se on malo ne o’ladi.
-Pa šta ti bi da ga sečeš, pobogu?
-Pa šta misliš sa čime sam ove godine posejao kukuruz, bacio đubrivo, platio vršidbu žita, ječma, branje kukuruza, pa jesenje oranje.
-Valjda od svinja, tri ture prasaca smo odgajili ove godine. A i dva bika smo prodali.
-S tim parama smo platili Tanji upis na fakultet i stan godinu dana unapred u Beogradu.
-I dobro, kad je to bilo?
-Znaš kad je deda prošle godine bio u bolnici, a ti kod tvojih išla da pomogneš da spreme slavu? E, to je bilo tad.
-Zato si ti mene i poslao tamo. I kad si mislio da mi to kažeš?
-Nisam poludeo da ti kažem, pa da mi odma’ uzmeš pare, znaš da si tad ‘tela da menjaš bojler.
-Jok, trebala sam da čekam da neko pogine. Znaš da je bio procurio kazan, a i mamlaz koji ga je nameštao pogrešno povezao žice, pa me drmala struja svaki put kad sam uzimala vodu. I kad si već sve uradio kako si hteo, zašto bar ne ostavi onaj prvi trupac, da deda ima za taj prokleti sanduk?
-Vidi se, bre ženo, da se ništa ne razumeš. Pa taj prvi trupac i jeste najveći, sam je imao skoro ceo kubik. On je izaš’o kol’ko i svi ostali zajedno.
-I sad kad si sve zasrao, ti ćeš da se skloniš, a mene ćeš da ostaviš sa pošandrcalim dedom. Šta ako se šlogira, ko će da ga gleda?
Dok smo se nas dvoje tako raspravljali, začu se spolja kuknjava i jauk. Ulete deda u kuću, sav izgreban, raspasan i kaljav.
-Jao, majku im lopovsku! Klicu im pokvarenu! Ima da ih robijam, ne zvao se ja Živadin! Pobiću ih k’o zecove, makar mi zadnje u životu bilo!
Jovica ubeleo k’o krpa, ukočio se, samo što ga kap ne udari. I meni se noge odsekle.
-Šta je bilo, deda?
-Isekli mi jasen! Moj jasen, zvezdu im žarenu!
-O kome pričaš, ko ti je posekao jasen?
-Jovanovići, seme im se zatrlo lopovsko! Malo im što kradu državnu šumu, udarili i na moju!
-Otkud znaš da su oni?—dođe do vazduha i Jovica.
-Video sam ih! Provukoše dve prikolice pune trupaca. Mojih trupaca!
-A gde se, deda, tako izgreba i iskalja?
-Vidi, kad sam izaš’o iz našeg zabrana, potera me velika nužda. Zamaknem za neki šibljak, i taman kad sam bio gotov, čujem traktor. Izvirim i imam šta da vidim! Jovanovići, sa dva traktora teraju trupce. Odma’ sam pozn’o moj jasen! Izađem pred njih, pitam gde su to pokrali, a oni mene u materinu! Ja onda udarim preko onog šibljaka nazad, pa kroz zabran, trčao sam, duša mi došla u nos. ‘Oću da prijavim u policiju!
-Ma pusti sad prijavljivanje, kako znaš da je tvoj jasen?—čačka Jovica i dalje.
-Šta ne znam! Pa znaš kol’ki su trupci, nigde nema takvi’. To je taj, nema većeg jasena u našem ataru. Nego, snao, zovi ti onog tvog strica advokata, ‘oću da ih tužim! Teraću ih do božije kuće!
Jovica se tu ohrabri, pa i on poče da se prsi:
-Ma kaki advokati, deda, ja ću njima da sudim! Odma’ idem da ih stignem, najeb…..Ijaoj! šta me, bre, šutiraš ženo?
Dok se Jovica držao za nogu, ja mu tiho, da ne čuje deda, rek’o:
-Ćuti, bre, budalo, vi’š da smo dobro prošli. Pust ga neka ih tuži. Dok se oni budu dokazivali na sudu, pet taki’ jasenova ima da ti stigne. A drugi put, kad ti budu trebale pare, nemoj mnogo da mi se praviš pametan, nego lepo da ideš u državnu šumu k’o sav ostali svet.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
(Marina Kitanović Vasić)
