ŽIVEO KAO U FILMU: Ljubiša iz Adaševaca komandovao po kasarnama, ali i u bokserskom ringu

0
2648

Dogodi se, ne baš retko, da jedan usputan susret i razgovor u detinjstvu odredi čoveku potonju biografiju. Zadesila takva sudbina i Ljubišu Pavića, koji je rođen 1942. u Adaševcima kraj Šida.

Četiri razreda osnovne škole pohađao je u obližnjim Sremskim Lazama, a potom upisao nižu gimnaziju u Vinkovcima, gde mu je otac bio opštinski činovnik. No, jednog dana se vratio sa posla utučen i rekao ukućanima da se moraju seliti jer za Srbe više nema posla. Već ujutro krenuli su za Šabac, gde se mališan školovao naredne četiri godine.

Jednom pored škole slučajno zateknem dva pilota sa kacigama, koji su pričali kako je lepo leteti, što mi je zapalilo maštu, mada nisam ništa znao o avionima – dobro se seća tog dana Ljubiša. – Ipak, gutao sam svaku reč i pomislio da od njih nema moćnijih ljudi na svetu.

Saznao je da škola za pilote postoji jedino u Mostaru i iz tad oskudne dostupne literature sve naučio o svakom delu aviona, motoru, krilima, horizontalnim i vertikalnim stabilizatorima, repu, zakrilcima i dosta još toga, pa mu se činilo kako je spreman da odmah uskoči u kokpit i vine među oblake. No, nije uspeo da ispuni uvek više nego stroge uslove (osim intelektualno-fizičke spreme potencijalnih polaznika, podrazumevali su i tzv. „moralno-političku podobnost“ roditelja) da upiše toliko željenu školu.

U šidskom vojnom odseku su mu, da ga nekako uteše, preporučili u ljubljanskoj Vojno-tehničkoj školi, odeljenje veze, koja proizvodi mehaničare, čime nije bio previše oduševljen i pomislio kako je bolje da uzme pušku i postane vrhunskih strelac. Ipak, iz Slovenije je sa tek 19 godina, kao vodnik, poslat po službenom rasporedu u Kragujevac. I nije mu bilo baš lako.

Mnogi vojnici bili su stariji od mene, ja jedva počeo da se brijem i na početku nije bilo jednostavno da sa njima komuniciram, a kamoli da im komandujem – vajka se Pavić. – Ipak, primetio sam da vojnici imaju svoju etiku i ne treba da im je neko odozgo nameće. Nije mi promaklo da vojnik koga su zvali Garinča stalno muštra saborca Jovanču. Pitam zašto to radi, a on objasni: ‘Ako ga kod kuće nisu naučili da ne zabušava, onda to mora ovde’.

Bilo mi je dosadno da ih svako malo učim, recimo, kako da stavljaju gas-maske na poligonu, pa sam tražio da me prebace u radionicu centra za obuku vojnika, gde sam unapređen u načelnika. Predavao sam teoretske, a potom i praktične predmete budućim vezistima.

Imao sam kasnije u jedinici 50 vojnika, regrutovanih sa diplomama bravara, alatničara, električara, vodoinstalatera i drugih zanata, koji su pregledali kuhinje po kasarnama i karaulama naše armijske oblasti i servisirali neispravne uređaje i instalacije. Imali smo i ćatu, koji je sve to evidentirao, pride je bio vrstan kuvar i moji su vojnici jeli bolje nego civili. Kad krenemo na teren, vodili bi lekara, koji je pregledao po okolnim selima meštane, dok im naši majstori popravljaju šta god treba.

Dok je bio sa vojskom na Goliji posećivao je Ljubiša bogomolje nastale u vreme Nemanjića, što nije baš bilo ideološki poželjno. Kao već penzioner obreo se 2000. godine u „srpskom Sibiru”, baš na veliki crkveni praznik, i u porti jednog manastira za stolovima zatekao obilje jagnjetine, ćevapa i pečenja pred vojnicima. Narod nije zaboravio sve dobro što su za njih učinili.

Približio se Pavić zavičaju 1969. kad je dobio prekomandu u Novi Sad, gde je sa činom zastavnika končano skinuo uniformu. Stizao je svih tih godina da postane i uvažen bokserskih sudija, u vreme kad su ringom vladali šamioni kao Mate Parlov, Marjan Beneš, braća Kačar… pa arbitrirao širom države.

Ni kao penzioner nije mogao da sedi zaludan, već je gajio pčele, a njegov voćnjak uvek je bio pod konac udešen.

Imao je uzornu vojničku i sportsku karijeru, ali ne toliko sreće u privatnom životu. Venčao se 1965. sa Milicom, profesorkom srpskog jezika i književnost, ali je ona bila slabog zdravlja, obolela je i kako tad nije bilo adekvatnih lekova, ubrzo je preminula. I druga supruga Leposava je bila profesor i iz tog braka Ljubiša ima ćerke Jelenu i Nataliju. Nakon razvoda se oženio Melanijom, ali kad se razbolela majka njegove dece posećivao ju je u bolnicu sve dok nije umrla.

To mu tadašnja supruga nije oprostila i razišli su se. Skrasio se sa Biserkom Milutinović iz rodnog Adaševaca, gde najzad spokojno živi.

OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO

(Dragoljub Đuričin /foto: privatna arhiva)

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here