Postavlja se sudbonosno pitanje našeg doba, važnije i od toga da li je pljeskavica skuplja u centru ili na periferiji: ako nam reke stvarno sprovedu kroz cevi, tunelima, pod zemljom i van vidokruga – gde ćemo onda sa svim onim kesama, gumama, frižiderima i građevinskim šutom koji nam godinama verno služe kao „ukras obale“?
Jer ruke na srce, reka nije samo voda. Reka je institucija. Reka je kolektivna kanta. Reka je mesto gde se priroda i komunalni nemar grle kao stari drugari iz osnovne. A sad dođu neki stručnjaci, aktivisti, biolozi, ribari, pa kažu: „Reke treba da budu žive, slobodne, čiste.“ Dobro, ali da li su pitali nas – bacače smeća?
Plan je, kažu, moderan. Voda u cevi, struja u kablove, priroda u udžbenike. Reka više neće smetati investicijama, vikendicama, parking mestima i duševnom miru onih kojima je voda najlepša kad je nema. Sve će biti uredno, pravo, sterilno. Samo jedno pitanje ostaje bez odgovora: šta ćemo sa smećem?
Ne može se tek tako promeniti navika naroda. Generacije su odrastale uz reku kao pouzdanog saveznika. Kad ti ostane stari šporet – reka. Kad se renovira kupatilo – reka. Kad ti dete pita gde ide plastična flaša – „sine, nizvodno“. To je tradicija, skoro nematerijalna kulturna baština. Ako reka ode u cev, šta nam ostaje? Šuma? Ne može, šuma se vidi. Njiva? Pa tu se sadi, zaboga. Kontejner? Nemojte da se vređamo!
Zamislite haos. Građani zbunjeni, stoje sa džakom šuta u gepeku i pitaju se: „Dobro, gde sad?“ Nastaje panika. Neki pokušavaju da ubace smeće direktno u cev, drugi predlažu da se cevi probuše „za potrebe lokalne zajednice“. Najsnalažljiviji nude kompromis: da se u svaku cev ugradi mali otvor – „ekološki ispust“.
Naravno, vlast će reagovati. Formiraće se radna grupa. Biće okruglih stolova, pravougaonih izveštaja i eliptičnih obećanja. Reći će da je narod nespreman, da treba vremena, da je problem kompleksan. U prevodu: „Nismo mislili na smeće.“ Jer kod nas se o prirodi uvek razmišlja tek kad nestane. Kad reka nestane, shvatićemo da nismo izgubili samo vodu, ribu i hlad – nego i najjeftiniji sistem upravljanja otpadom koji smo ikad imali.
I onda će krenuti nostalgija. Sećaćemo se kako je nekad reka „sama nosila“. Kako je „voda sve čistila“. Kako je bilo lakše, jednostavnije, bez aplikacija, bez selekcije otpada, bez savesti. Možda je zato pravo pitanje pogrešno postavljeno. Nije problem gde ćemo bacati smeće ako reke zatvore u cevi. Pravo pitanje je: šta ćemo bacati kad nam ponestane svega što nam je bilo usputno i besplatno?
Ali ne brinite. Snaći ćemo se mi. Ako smo uspeli da od živih reka napravimo cevi, sigurno ćemo naći i novi način da prirodi objasnimo gde joj je mesto.
