Živan Ilić, poznatiji kao Žika Klinika, vrsni auto-mehaničar iz Adaševaca i njegov sin Deki, koji po zanatskom umeću ne zaostaje, osim radionice, imaju i šlep-službu pa ih dobro znaju mnogi u šidskom ataru koji na drumu dopadnu nevolje.
Pride, sin je otvorio uspešnu firmu za uvoz i prodaju polovnih automobila. Godinama su odlagali u zadnjem dvorištu karoserije havarisanih automobila, pa i kompletna vozila, međutim, kad je trebalo da se to „groblje” raščisti, teško su nalazili radnike.
Voli Žika i da putuje, u Americi je obišao Njujork i mnoge druge gradove, čak virio i preko ograde Bele kuće, lane na turneji po „Putu svile” stigao do Šangaja, Pekinga i još nekih kineskih megalopolisa, pa zna kako je strancu u tuđoj zemlji. Zato je zapucao do Komesarijata za izbeglice da pita može li s Principovca angažovati na više meseci nekoliko migranata, kojima obezbeđuje besplatan stan u Šidu, hranu, gajbu piva dnevno i deset evra dnevnice. Odobreno je zaposlenje Alžiraca Ahmeta, Pučija, Muhameda i Curimana. Prvo su 20 tona vreća peleta prebacili do podruma.
„Zasukali momci rukave, rade, ne staju, ali primetim da se Puči znoji, malaksao je, noge mu klecaju – seća se gazda Žika. – Ta četiri drugara su se dogovorila da dođu do Srbije „balkanskom rutom” s vizama pa u Evropu. Iz Alžira su avionom 4. novembra 2015. doleteli u Istanbul, stigli autobusom do Atine i tu se razišli. Trojica su nastavila autobusom, a Puči je hteo u Solun. Prevoza nije imao nikakvog, već je peške, s dve vekne hleba i dva litra vode za deset dana prevalio 500 km. Bio je preumoran i ljut na sebe što se nije mogao prebaciti u Italiju, već je došao u Šid. Njegove kolege sam poslao da betoniraju 300 kvadrata hale u Adaševcima, a kad su to završili, tri meseca su demontirali neupotrebljive automobile i odvajali posebno lim, gvožđe, motore, stakla… No, roditeljski instinkt mi je govorio da se Pučiju bolest pogoršava, nije mogao ništa da guta, samo je pio čaj, pa sam rešio da ga o svom trošku vodim na pregled kod specijaliste.“
Zaposleni u Komesarijatu za izbeglice, navikli na čestu kuknjavu Šiđana zbog migranata, odahnuli su kad ih je Žika obavestio kakve su mu humane namere.
“Dok smo sedeli u kancelariji, upade nabusiti policajac i optuži Pučija da je pre dva meseca ukrao nekakav mobilni telefon – s nelagodom se seća Ilić. – Džaba je on poricao, puči jedna šamarčina, pa druga. Srećom, znao sam za taj slučaj, predložim da se pozovu dve devojke koje su se žalile i vrlo brzo se ustanovi ko je zapravo lopov. Za džabe jadničak Puči dobi batine, šta ćete, takvi, valjda, propisi. Dali su mi papire da ga mogu voditi kod lekara, koji je dijagnosticirao kamen na pljuvačnoj žlezdi i da je operacija neizbežna. Čekali smo deset dana da se mikrohirurg vrati s godišnjeg odmora, zahvat pod narkozom je prošao dobro, ali je Puči morao ostati pet dana u bolnici i još deset na kućnoj nezi.”
Odveo ga poslodavac kod jedne Sremice koja je živela sama, a ona, čim ga je videla, odmah htela da se udaje. Sviđala se i ona njemu, ali po arapskom običajnom zakonu, mladi mogu sklopiti brak samo ako su oboje nevini. Puči je bio zaručen i strogo se toga pridržavao. Nakon oporavka je ostao kod Žike još četiri meseca da radi, a dotle su njegove kolege dosta završile, ostalo je samo da se ispeče deset kazana rakije. A to je već nije obična rabota već i pravo veselje. Znaju Sremci u tabarci ošuriti zaklanog petla ili kokošku, a kod Žike ih ima baš dosta. Pesma je neizostavna, pevali su i Alžirci, uglavnom tugovanke, nažalost, niko ih nije razumeo.
Došlo je i vreme za rastanak, koji je svima teško pao. Legalno je Puči otišao u Italiju, Muhamed u Nemačku, Curiman preko Lamanša u Veliku Britaniju, samo još Ahmet pere prozore, čisti parking, cepa drva, loži vatru, radi druge poslove i čeka vizu za Nemačku. Pošto niko od nas ne zna arapski, služimo se mobilnim telefonom, koji sa srpskog prevodi na njegov maternji i obratno, pa smo tako divanili.
“Tri brata su u Nemačkoj i želim da odem kod njih, jedna sestra je u Francuskoj, četvrti brat u Britaniji i svi rade, dok su u domovini dve sestre i roditelji. U Alžiru nema posla za mene, iako sam kvalifikovani zidar. A osam godina sam išao u školu i tri na zanat”, vajka se Ahmet.
Svakakve je peripetije preživeo da bi se dokopao Zapada, jednom ga je iz Hrvatske vratila tamošnja policija, a drugi put naša pronašla u jednom vagonu među cevima za kanalizaciju. Zapretili su mu da ne sme nikud da mrdne ako hoće da ode legalno i poslušao ih je.
U šali su prijatelji Žiku prozvali šeik jer zapošljava ljude iz siromašnih regiona, ali znaju koliko je čovekoljubiv. Kad dođu mušterije da poprave auto, a nemaju novca, on za to ne mari. Platiće veresiju za deset ili 20 dana, veruje na reč i niko mu nikad nije ostao dužan.
(Dragoljub Savičin)
