Bili su ovde i Rimljani i Zmaj Ognjeni Vuk i Hunjadi Janoš i stotine drugih junaka iz narodne epske poezije. Pa opet, posle svih tih bitaka i heroja, ovdašnji Sremci ističu da su fin i pitom svet. Još samo da im poteče vino, koje ćemo potezati u „Vinarevoj kući“ posred najveće lipove šume u čitavoj Srbiji i – za njih zime ni u januaru biti neće
Da sam uzeo dinar, svaki put kada sam čuo da je besmisleno ići po Vojvodini od sela do sela kada su sva ista, danas bi od tih para već lepu kuću sagradio. U svakom preterivanju ima, međutim, i neke istine, pa tako i u ovom. Naime, upravo ta sličnost između sela i jeste jedna od osnovnih karakteristika Vojvodine. Polovinom 18. veka, u najvećoj planskoj kolonizaciji koju je Evropa do tada videla, u nepreglednoj pustari niklo je oko 450 tipskih sela. Imala su potpuno istovetan raspored ulica i trgova, a sve kuće i okućnice izgledale su isto. To što danas neki ističu kao manu naše ravnice jeste sastavni deo identiteta Vojvodine! Ali da se ovoga puta zadržimo na jednom izuzetku.
Onaj deo Fruške Gore, kada se sa „Partizanskog puta“ spuštamo prema Šidu, pa malo levo, i malo desno, svakako zaslužuje epitet „posebnog“. Na stranu što Sremci inače vole da kažu da su posebni, ovaj džep na vojvođanskom odelu uvek je bio malko drugačiji. Evo, već i po istoriji…
Milorad Vrkatić, zvani Dok, o ovome bi imao šta da kaže. Jesen života provodi pet metara od kreveta na kojem se rodio. U Berkasovu, tik pored Šida, to i nije neki izuzetak. Ako misliš da si centar sveta, što bi bilo kud mrdao? A ovde veruju da su u samom središtu sveta. Ko ne misli tako, nek uspe dva deci belog i odvoji pola sata. Za to vreme, Milorad će mu objasniti, da su sve velike civilizacije iz istorijskog atlasa, osim Kineza i plemena Maja, bar u jednom periodu svog trajanja prošle kroz Berkasovo. Ne verujete…?
Ovuda je prolazio „Via militaris“, čuveni rimski put po kojem je svojevremeno car Konstantin jurio Licinija. Uostalom, baš tu, kod Berkasova, na njivi Angeline i Jelke Vrkatić, iskopane su 1955. dve zlatne rimske kacige, koje su danas najveći ponos Vojvođanskog muzeja u Novom Sadu. Otada su se razni narodi ovde ređali.
Nama je najzanimljiviji onaj deo istorije kada je posle pada srpske despotovine 1459. godine Ugarsko kraljevstvo izgubilo tampon zonu ka Turcima i našlo se s njima u neposrednom dodiru. Ugarski kralj Matija Korvin odmah je osetio potrebu da preseli uglednu srpsku vlastelu, iskusnu u ratu s Turcima, u granična područja na jug svoje kraljevine. Godine 1464. u Ugarsku je prešlo nekoliko ličnosti, često pominjanih u narodnim epskim pesmama, a koje su narednih decenija pisale istoriju „malog rata“ na granici. Sin slepog Grgura Brankovića, a unuk despota Đurđa, Vuk Grgurević, u epskoj poeziji Zmaj Ognjeni Vuk, dobio je posed u Sremu – Kupinovo, Irig, Berkasovo. U trenutku dok ovo izgovarate, pred vama se vrti istorijski ringišpil. Na uzvitlanim stolicama, koje jedna drugu saleću i jure, sede: Janoš Hunjadi, Vlad Cepeš (poznatiji kao grof Drakula), sultan Sulejman, Skender-beg, Despot Stefan… Ovde je moralo biti zanimljivo!
Pored današnjeg Berkasova nalaze se tragovi utvrđenog grada, poznatog kao Despotovac. Danas ovo ime s ponosom nosi lokalno Udruženje vinara, vinogradara i voćara. Utvrđenje je podignuto na oniskoj, delimično veštačkoj uzvišici, koja je s jedne strane okrenuta dolini, a s druge se oslanja na talasastu zaravan. Svaki jači napad mogao je gradu naneti ozbiljnu štetu. Berkasovo su razorili Turci. Tokom proputovanja kroz ove krajeve grof Marsilji naišao je na ostatke grada i na osnovu njih napravio tlocrt utvrđenja. Danas se vide samo zemljani rovovi i to u vidu dve nepravilne, približno polukružne zaravni, opkoljene dubokim rovom i zemljanim bedemom. Ne zna se da li je tvrđava imala i gradske zidove ili su zemljani bedemi bili utvrđeni samo palisadama.
Nikakva istraživanja nisu vršena. Savremeni avanturista trebao bi da ima zaista mnogo mašte, pa da pronađe bilo šta što bi ga u materijalnom smislu asociralo na ono vreme. No, jedna stvar jeste zanimljiva. Istorijski eho činjenica o tome da je ovde nekada ležao vlastelinski grad, na neki potpuno misteriozan način prenosi se generacijama. Ljudi u ovom delu Srema, u Berkasovu posebno, i dan-danas imaju nekakvu samosvest, snažnu, iako ničim utemeljenu, da su u jednom trenutku bili iznad drugih. Doduše, oni to i bukvalno jesu. Dok su sela u podnožju nikla tek nakon što se povukla silna voda, Berkasovo je na svojih sto i kusur metara nadmorske visine uvek bilo na sigurnom. Uostalom, Milorad Vrkatić, kao u partiji pokera, baca na sto još jednog keca.
Kada su nakon 1699. Turci konačno otišli sa ovih prostora, Austrijanci su u Berkasovu napravili Kapetaniju. U njoj su, između ostalog, osnovani sud i zatvor. U Sremu su dugo majke plašile decu tako što su im govorile: “Samo nemojte slušati. Završićete vi u Berkasovu!” Otprilike, to bi bilo isto kao da vam danas neko prognozira da ćete završiti u Sremskoj Mitrovici.
Svašta Milorad još zna. Al’ nismo bili pri vinu. Da jesmo, istorija Berkasova izašla bi nam u specijalnom dodatku na 16 strana. Bojimo se da bi to bilo previše, čak i onim nevernim Tomama s početka teksta, koji nisu verovali da je ovaj deo Srema zaista poseban. Ni po čemu se ne uklapa u onu kolačarsku modlu, s kojom je Marija Terezija pravila ostala sela po Vojvodini. Zato idemo žurno u 20. vek. Tu konstatujemo da je centar Berkasova udaljen četiri kilometra od Šida. Naselje čine tri dela: Staro Berkasovo, Gladnoš i Žumberak. Poslednji termin, asocira, nažalost, na jedini uistinu ružan period ovdašnje istorije. Naselje je izgrađeno 1942. godine kao jednostrana ulica, preko puta njiva. Te godine sveštenik Pavle Gvozdanović doveo je dvadesetak porodica pokatoličenih Srba iz Žumberka, mesta smeštenog nedaleko od Zagreba i Karlovca. Zapisi kažu da je na zemljištu solunskih dobrovoljaca, koje im je oduzeto, zloglasna NDH, koja je u ovom kraju sprovodila stravičan teror, izgradila porodične kuće za doseljenike. Prilikom povlačenja fašista 1944. sve porodice Žumberčana prešle su u selo Berak pored Tovarnika, i naselile se u napuštene nemačke kuće. A da je stvarnost jača od svih nevolja pokazuje primer jedinog Žumberčanina koji se nakon rata vratio. Reč je o Janku Klisuriću, koji je, kako kažu meštani, dugo bio omiljeni gostioničar u kafani “Kod mame”, kasnije u okolnim mestima, pa i u Šidu. Čudan je ovaj život!
Kako god, ako biste danas napravili anketu među meštanima o tome “kako vide svoje mesto u budućnosti”, dobili biste odgovore koji bi u ogromnoj većini sadržali dva pojma: turizam i vino. I, zaista, Bačvani i Banaćani imaju na šta da budu ljubomorni. Odmah pored Berkasova, na početku šume, nalaze se nekada čuveno izletište i motel “Lipovača”. Tu je i lovačka kuća o kojoj se stara ovdašnje društvo “Fazan”. Mnogi u Berkasovo i okolinu svraćaju radi manastira Privina glava i crkve Sveta Petka. Ipak, poslednjih godina lokalni Sremci potežu “vinski adut”. A kada se izgradi “Vinareva kuća”, biće baš kako su i obećali – turizam i vino sliće se u jedan pojam.
Berkasovo je, o Svetom Trifunu, domaćin “Sremske vinijade”. Stručni žiri zagleda boju, miris, bistrinu i ukus uzoraka vina iz Erdevika, Bikić Dola, Sota, Berkasova, Bapske… ali i mnogih drugih mesta.
Imaju Berkasovci odgovore na gotovo sva pitanja. Jedino što ni njima ni nama nije jasno jeste: zbog čega sve, al’ baš sve pesme pevaju o rujnom (dakle crvenom) vinu, a nijedna o belom? Doduše ima jedna. U refrenu kaže: “Ej belo vino, belo vino – što nisi rumeno”?
Priča o vinu i vinogradarstvu, uz onu koja se vezuje za turizam, utemeljena je i u činjenici da se Berkasovo nalazi na obodu Nacionalnog parka, te ne bi ni moglo sanjati planove u vezi sa razvojem industrijske proizvodnje. U prirodi – samo prirodno! Naravno, i ovde je nemoguće izbeći tipično sremački problem. Zemljišni posedi i previše su usitnjeni. Seljani “dele” atar koji ukupno ima 1.550 hektara. Negde drugde ovoliko zemlje oposle dva-tri jača domaćina. Al’ šta je tu je. Neko bi rekao da je pametnom i ovoliko dosta. Tim pre što žitelje Berkasova ne more brige na drugim mestima tako uobičajene. Selo ima sređene puteve, ima Dom kulture, ambulantu, poštu, gradsku vodu, internet mrežu… Ostala je još kanalizacija, koje ionako, verovali ili ne, nema na 70 odsto teritorije Vojvodine!
I još nešto ne smemo zaboraviti. Ovo je prvi put da smo došli u sremsko selo, a da su nam žitelji kao svoju glavnu karakteristiku istakli – pitomost! Navikli smo da nam Sremci ponavljaju mantru o svojoj prgavoj i prekoj naravi. U Berkasovu tvrde suprotno. Naglašavaju da su u selu uvek imali izuzetno obrazovane ljude, nudeći nam čak spisak iz kog se vidi koliko ih je akademski obrazovanih, koliko je doguralo do doktorata a koliko je onih sa srednjom školom. I svi se slažu. U selu sa nešto više od hiljadu stanovnika, tradicionalno većinski žive Srbi i Rusini. Ne pamti se da je po ovom osnovu ikada bio ma kakvog sukoba. Uostalom, nismo li po njihovoj želji naglasili: U Berkasovu živi fin, vaspitan i miran svet.
To je jedna od stvari koju vam garantujemo. Druga stvar “pod garancijom” jeste ona da ćete na povratku za Šid, tokom tih nekoliko kilometara želeti samo jedno – da ne naletite na policijski dreger. Ko u Berkasovu nije popio bar čašu vina, taj je promašio selo. Sreća, pa smo mi dobro znali kud idemo!
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
(Ilija Tucić/Foto: Čila David i Marko Pole)
