Biljana Sremčić i Ljiljana Janković: PRIČA O NAJPOZNATIJIM MITROVAČKIM BLIZNAKINJAMA!

0
10539

Sestre Ilić, iako su udajom razdvojile prezimena tako da je jedna danas Janković, a druga Sremčić, sve ostalo im je ostalo identično, lice, stas, šarm, sklonosti, ali i zanimanje, pa i to što imaju svaka po jednog sina. Ipak, za one koje ih poznaju, njih dve su prosto: Ljilja i Bilja.

Oni koji ne znaju da smo bliznakinje često se čude što im se neki put javimo, a drugi put prođemo kao pored “turskog groblja”, ne shvatajući da je reč o onoj drugoj”- kazuju, uz neizbežni osmeh.

Studirale su književnost i srpski jezik, posle su se obe bavile novinarstvom, često ih vidimo dok vode kulturne i druge manifestacije u gradu, a i dan danas imaju istu profesiju, Biljana je PR u Opštoj bolnici, a Ljiljana to isto – ali u mitrovačkom JKP “Vodovod”.

Obe preziru: primitivizam, odsustvo ljudskosti i morala, ucene, manipulaciju i tračeve sa zlom namerom.

Obe vole: iskrenost, jednostavnost, meru u svemu, ali i kafu sa prijateljima (u koje uključuju i autora teksta), smeh iz srca, suncokrete, makove u žitu, salaše i sremsku ravnicu

Obe uživaju u: čitanju, pozorišnim predstavama, muzici, moru i lepim,malim stvarima koje život znače.

Obe su trenirale košarku, pa im je sport, takođe, velika ljubav ( vatreni navijači Crvene Zvezde i Novaka Đokovića).

O razočarenjima, kojih je svakako bilo, imaju isti stav: samo značenje reči podrazumeva da su ih svesno potisnule. Stvar izbora, život ide dalje…

Razgovor sa njima pripremila je Biljana Selaković, a kada se skupe tri žene, pa još i novinarke, onda je to lakše predstaviti u dramaturškom obliku. Tako i počinjemo:

LJILJA: „U vreme našeg rođenja, medicina nije bila napredna kao danas, pa naša majka nije ni znala da nosi bliznakinje! Na porođaju su joj rekli da ima još jedna, i ona je bila zatečena, u šoku, jer je bila jako mlada, imala je 19 godina. Po rođenju, s obzirom da su roditelji živeli sami, morali su sve sami da organizuju. U to vreme ulicom nije prošla vodovodna mreža, pa je morala da se donosi voda sa česme. Iz ove perspektive ja se divim našoj majci, jer je morala tu vodu i doneti i zagrejati. Sve u svemu, odgajila nas je sa puno ljubavi i pažnje. Kako je sve to uspela – to je za nas naučna fantastika.”

 “Odrastale smo zajedno, jednako vaspitavane, mada je mama još na samom početku primetila razliku u karakteru između nas dve. Ja sam bila oštrija, brža, uvek spremna da prva nešto pokrenem, a sestra me je uvek pratila jer je mislila da tako treba (smeh).

BILJA (već uobičajeno, koristi pauzu, pa upada u reč):

“Veoma često smo odlazile u Kuzmin, kod bake i deke, pa je za nas odrastanje na selu jedno neprocenjivo bogatstvo i iskustvo. Zato nas od detinjstva krase vedar duh, čvrst karakter i  stabilnost.”

LJILJA (uzvraća istom merom dok sestra hvata vazduh pre nove rečenice): “Inače, oblačili su nas isto i mi smo patile zbog toga jer nismo imale isti ukus. Nekako su nas svi gledali sa čuđenjem jer smo bile potpuno iste. Jedva smo čekale da malo porastemo, da nam mama dopusti da oblačimo šta želimo. “

BILJA (čisto da se zna ko je stariji, makar i par minuta):

“I to se najzad desilo u V razredu osnovne škole – dobile smo dozvolu da biramo šta želimo od odeće, obuće, pa do frizure. Tada se videlo da su nam ukusi različiti, ja sam odmah upala u farmerke i patike, a Ljilja je naginjala štiklicama. Inače, u našoj generaciji u Zmajevoj školi su bila tri para blizanaca, pored nas dve tu su i Mirjana i Dragana Rosić, ali i dve devojčice kojima se ne sećamo imena, ali znamo da su igrale šah.”

Mi nismo prve bliznakinje u familiji jer ih je majčin stric imao.”- kaže jedna od njih dve, ko zna koja, nit je izgubljena, lica identična. Sad postaje napeto, kao kod šibicarenja kad treba pogoditi u kojoj je od tri identične kutije – kuglica. Hajde da kažemo da govore u glas:

“Išle smo u istu osnovnu i srednju školu, ali nismo sedele u istoj klupi, kako bi nas nastavnici razlikovali. Mada je to bila i naša želja jer smo svaka imale svoju najbolju drugaricu. Uostalom, sve četiri smo se i družile međusobno (drugarice su Jelena Medalić i Mirjana Marić). Na, kraju, upisale smo i isti fakultet (Filološki u Beogradu), a više od deset godina radile smo isti posao: kao voditelji, novinari i spikeri u radiju „M“ i ljudi su, zbog iste boje glasa, mislili da jedna radi svaki dan po ceo dan.” (OK, to mi je shvatljivo, i ja sam bio jedan od njih – prim. aut.)

“I dan danas postoji zabuna kod ljudi koji poznaju samo jednu od nas, pa se čude kad jednom razgovaraju s nekom od nas, a drugi put ona prođe pored njih, bez pozdrava I naznaka da se poznajemo. Utisak je da nećemo da se javimo, da smo digle nos, ne shvatajući da su naišli na drugu bliznakinju.”

LJILJA (preuzima primat):

“U samom poslu koji radimo ja sam malo odgovornija i sistematičnija (Štreber – dobacuje sestra), dok je Biljana ležernija i opuštenija, ali smo obe savesne i odgovorne – tu nema dileme.”

BILJA (vadi se):

“Ja ne obraćam pažnju na nepotrebne  sitnice, za koje se na kraju pokaže da su samo smetnja tokom rada.”

LJILJA:

“Da, i ja, sa godinama, počinjem da primenjujem to sestrino pravilo, dok sam pre vodila računa o svakom detalju.”

Kako to inače i biva, tajna o prvenstvu rođenja, najzad je rešena: Biljana je starija pet minuta, ali su zato boginje preležale u isto vreme, a ni krajnike nisu propustile da operišu istovremeno.

BILJA (valjda je ona!):

“Dešavalo se da započnemo da pevušimo neku pesmu u isto vreme, da osetimo tegobe istovremeno. Recimo, sestra se porađa, a meni nije dobro,boli me stomak. Ja sam imala saobraćajnu nezgodu, a sestra je odmah osetila uznemirenje.”

Često započinju iste rečenice u istom trenutku. (Zna da bude zanimljivo – prim. aut.)

LJILJA:

“Danas se već razlikujemo u razmišljanjima i postupcima, ja sam konzervativnija, sestra je ležernija i modernijih shvatanja, naročito kad je o deci reč. Interesantno je da se nikada nismo posvađale i nije se dogodilo da ne govorimo (zar ni zbog lutaka – prim. aut.), deca nam se međusobno slažu i to nam je najvažnije.”

Ljilja je kao mala bila otvorenija od Bilje, sada je obrnuto.

Da li se dešavalo da odgovarate jedna za drugu, da se šalite sa momcima i slično?

BILJA:

“Bio je jedan pokušaj u školi na času latinskog jezika kad sam preložila Ljilji da odgovara umesto mene, jer je već ispitana na prošlom času. Kad me je profesorka Bilušić prozvala Ljilja se okrene i kaže: „Tebe je prozvala“ i nastavi mirno da sedi. I tako ja taj put dobijem dvojku, a inače smo obe bile vukovci. Nikad više nisam pokušavala s njom ovakvu vrstu saradnje.” (smeh)

LJILJA (na prekoran pogled, odgovara kao da se pravda): “Iskreno, ja se od straha nisam usudila da to uradim.”

BILJA:

“A što se tiče momaka, nikad se nismo zezale, niti su nam takve ideje padale na pamet, ne samo što njeni momci nisu bili moj tip, a važilo je i obrnuto, već zato što to nikad ne bi dozvolile sebi, da na primer,  izađem sa sestrinim momkom, a to je već stvar karaktera i vaspitanja.”

Da li je bilo situacija da ste pomislile kako vam je baš drago što imate sestru bliznakinju?

“Naravno, mnogo puta. Podržavamo jedna drugu u radu i ponosne smo kada čujemo pohvale od ljudi na račun one druge. Mi nismo samo sestre, već i prijatelji, čak i kad nismo na istoj talasnoj dužini.  Ipak, naš najveći ponos su naši sinovi Miloš i Živan – normalni i razumni mladi ljudi, kulturni i dobro vaspitani. Veća sreća ne postoji” – najzad govore u isti glas, horski, čak su i tonalitet usaglasile.

Možda je ovo pravi trenutak da se ova jednočinka/intervju privede kraju.

(Milan Milivojević / foto: privatna arhiva)

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here