Prota Milorad Golijan je gotovo 20 godina službovao u Sremu, najviše od toga u Sremskoj Mitrovici. Bio je postavljen za urednika „Srpskog Siona“, časopisa kojeg je priređivao i opremao tekstovima od najboljeg svetskog kvaliteta. Vodio je i radio emisije na lokalnom radiju. Nastavljajući rad svog predhodnika oca-Mirka Žeravića, obnovio je i u celosti preporodio Malu crkvu na Savi, koja je na njegovim bogosluženjima bivala dupke puna. Verni narod ga je slušao i pratio kako kakvog starovremenog patrijarha.
Da đavo ne spava, dokaz je činjenica da mu je, zahvaljujući klevetama i optužbama pred vladikom od strane mlađih sveštenika željnih sopstvene afirmacije, zabranjeno ispovedanje i iznošenje Svetog Putira van oltara. Nakon višegodišnjeg mučnog šikaniranja (danas se to moderno zove – mobing) Prota je završio u bolnici sa visokim krvnim pritiskom i visokim šećerom od kojeg je potpuno oslepeo.
Delo po kojem je Prota Milorad Golijan ostao upamćen uzduž i popreko zemalja regiona je činjenica da je, u samo predvečerje rata u Bosni, spasao život dvojici muslimanskih imama. Zbog toga se u razgovoru s njim pomenula i tema odnosa pravoslavlja sa drugim religijama, prvenstveno islamom, odnosa koji on odlično poznaje iz svog zavičaja?
– Kada su u pitanju oficijelne religije radi se o istorijskom nasleđu i tradicijama koje karakterišu određenu kulturnu sredinu. Ja sam razgovarao i sa ljudima koji se deklarišu kao gnostici ili kao ateisti, ali me je uvek interesovalo iz koje je kulturne sredine. Generalno, ljudi imaju nasleđeno mnoštvo činilaca iz prošlosti koji utiču na njihov kulturni i religiozni obrazac.
To je jedna strana i nju ne treba zanemarivati, ali budućnost koju ja vidim, a ne mora niko na svetu da se sa mnom složi, je budućnost dupleks religioznosti. Znači, duplih religija. Dupleks religioznost je posebno prisutna kod srpskog naroda. Imamo ostatke predhšćanskih religioznih osećaja kroz Vidovdan, kroz Badnji dan i kroz Krsnu slavu.
Krsna slava je jedino hristijanizovana do kraja zahvaljujući hlebu i vinu. Poreklo kućnih slava je u paganskim kućnim bogovima koje je imala svaka staroslovenska kuća. i to je zahvaljujući Svetom Savi prilagođeno hrišćanstvu kroz hleb i vino. Svi koji se nalaze kod domaćina na Krsnoj slavi se, na jedan poseban način, njime pričešćuju.
S druge strane, Vidovdan je dan naše tragedije, ali on nije do kraja hristijanizovan. U njemu ima mnoštvo starih elemenata kao najdužem danu u godini i to je bivalo posebno božanstvo. Tako da se na Vidovdan lome stari bogovi i Hrist u nama i tu se najbolje vidi da li ćemo taj praznik slaviti kao predhrišćani ili kao pravoslavni hrišćani, odnosno da li ćemo liturgijski najačati staru religiju novom.
Badnji dan sa Božićem su najkraći dani u godini i tada su naši preci ložili vatre da bi zvali boga sunca da se vrati nazad. Danas, zahvaljujući vezi sa rođenjem Hristovim, nastojimo da to hristijanizujemo i da i to nadgradimo liturgijskim slojem.
I drugi narodi u našim krajevima imaju dupleks religioznost. Negde je to naglašeno, negde nije. Recimo, na svetog Prokopija u Crnoj Gori niko ne kosi livade, ni pravoslavni, ni muslimani. Isto tako, i muslimani poštuju, kao i pravoslavi, Ognjenu Mariju i na taj dan se ne radi. Pored toga, muslimani poštuju i Svetog Iliju, pa i Đurđevdan i to sve po starom kalendaru gledajući.
Znači, i kod njih postoji dupleks religioznost u kojoj se prepliću Kuranske poruke i elementi hrišćanstva kroz poštovanje ovih praznika.
Jedan novinar iz muslimanske kulturne sredine na Vaskrs mi je čestitao praznik i ja sam hteo da mu poklonim tim povodom jaje. On je insistirao da jaje bude crvene boje. Pitam ga: Zašto, daću ti zeleno jaje, to je vaša boja?
Ne, kaže, hoću baš crveno jer njegova porodica za Vaskrs pojede to jaje, a crvenu koru ostavlja do Đurđevdana. Eto, to je ostatak onog starog hrišćanskog verovanja da krv Hristova, koja je crvene boje, pere čovečanstvo, a jaje je simbol zemlje kao kugle. To su ti mali tragovi ostatka prošlosti, tog hrišćanskog elementa kod današnjih muslimana.
Da li bi to preplitanje moglo povezati dva naroda srpskog i bošnjačkog? To pitam, prvenstveno zbog toga što ste vi svojevremeno, dosta smelo, izjavili da između ova dva naroda koja su sa posebnim žarom, ratovala međusobno nekoliko puta samo u prošlom veku, ipak ste izjavili da Srbi i Bošnjaci više nikad neće ratovati? Da li još uvek to tvrdite i na čemu to temeljite?
– Temeljim to na sledećem: Bošnjaci i Srbi su jako blisko narodi po krvi, kao sijamski blizanci koje veže i isti jezik, ista tradicija, kultura, pa i istorija. Tri bošnjačke pesme je uzeo u svoj kanon epa narodnih pesama Vuk Karadžić i to: Omer i Merima, Hasananginica koju je i Gete preveo na nemački, i Ženidba bega Ljubojevića.
Znači, već tada je Vuk smatrao da je taj hercegovački jezik kojim govore i jedni i drugi, i taj mit na neki način zajednički. Sve ovo što se ratovalo između nas, duboko verujem da je to, pogotovo u poslednjem ratu, prešlo meru rođaka i da ta mržnja nema gde više da stane ni kod jednih ni kod drugih.
Toliko smo naneli zla jedni drugima da ta količina mržnje više ne stoji.
Najzad, treba da shvatimo da smo bliski jedni drugima, da imamo ista osećanja, iste običaje i tradiciju, čak i u religioznom smislu postoje zajednički elementi koje sam već pomenuo, da nas neuporedivo više stvari vezuje nego što nas razdvaja. Da kroz Svetog Savu i njegovog odnosa prema islamu, kroz Mehmed pašu Sokolovića koji je ozidao most na Drini i mnogih drugih ima mnogo više stvari u kojima smo jedni drugima pomagali, prijateljovali, nego što nas razdvaja.
U vreme Mehmed paše, o čemu se malo govori, Srbima je vraćena Patrijaršija. U njegovo vreme obnovljene su sve pravoslavne crkve i manastiri, čak možda je napravljeno i više nego u vreme Nemanjića. Naravno da Makarije Sokolović to nije mogao uraditi sa sirotinjom rajom nego je iza svega stajao veliki vezir Mehmed paša koji je pamtio svoje poreklo i želeo da pomogne svome narodu, jer u to vreme smo i smatrali se jednim narodom u dve vere.
Tako da od te mržnje koja je več prešla granice normalnosti između dva naroda ja očekujem da mi počnemo i da poštujemo jedni druge, a očekujem i da imamo odnose međusobne ljubavi i jedne bliskosti koja je vezana i tradicijom i komšijskim odnosima. Ostajem i dalje mimo kompletnog sveta i predviđam da među Srbima i Bošnjacima neće više biti rata.
Jednom ranije rekli ste da je uslov da i jedni i drugi prestano da veličaju svoje najveće barabe, a da počnu slušati svoje najbolje sinove i njihove savete? I kao dodatak ovog pitanja, mogu li veličine poput Svetog Save ili Mehmed paše da utiču na to zbližavanje?
– Mogu mnogo da utiču, govorio sam o tome da su se u Sandžaku bunili zbog dana Svetog Save koji je državni praznik, pitajući zbog čega bi se praznovalo i u Novom Pazaru i u školama rezao kolač proslavljajući ovaj dan. Ja se slažem da nema nikakvog smisla ljude jedne vere prevoditi u drugu, ali baš u okolini Novog Pazara je i rođen Sveti Sava.
Mogli bi veroučitelji i imami da objasne istorijsku činjenicu i neminovnost da je Sveti Sava, kada je posetio manastir Svete Katarine na Sinaju, svratio u Kairo kod egipatskog sultana koji ga je primio kao princa i velikog čoveka. Video je u njemu da se ne radi ni o kakvom krstaškom uhodi nego o čoveku koji traži isitnu o Bogu. Znajući da su putevi nesigurni zbog razbojnika dao mu je, kao pratnju, i odred svoje vojske. Taj odred je pratio Svetog Savu i na Sinaj i do Svete zemlje.
Sultan je starešini odreda jasno stavio do znanja da svi u odredu mogu da izginu, ali da se pravedniku koji je bio njegov gost ništa ne sme dogoditi. Ta anegdoda bi trebala da bude poznata i našim muslimanima da vide koliko su i njihovi daleki duhovni preci poštovali Svetoga Savu, i da je sam Sveti Sava koji je osnovao srpsku crkvu i te kako bio upoznat sa islamskom tradicijom i islamskim verovanjem, tako da nema razloga da se i naši muslimani i pravoslavci zbog njega dele.
Kao što je već napomenuto, Prota Milorad Golijan živi svoje penzionerske dane u Mačvanskoj Mitrovici, no verni narod ga i dalje posećuje ili zove telefonom i, u razgovorima sa njim, traži utehu koju ne dobija na drugim mestima.
Vredi napomenuti i da je Prota Milorad napisao preko dvadeset knjiga. Oči mu je zamenila supruga Milica, sa kojom ima troje dece, od kojih je sin Strahinja i sam sveštenik.
Imaju i petoro unučadi. Dvoje od njih, nažalost, Prota nikad neće videti.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
razgovor vodio: M. Milivojević
