BUĐANOVCI: Selo gde je oboren ponos američke avijacije!

0
1720

Mnogi ne znaju ni koji je grb našeg sela, a kamoli kako je ono dobilo ime, upozoravaju nas u Buđanovcima, selu u opštini Ruma. Iako smo se navikli na takvu praksu u svakom mestu u kojem se zadesimo, ne možemo a da se ne zapitamo – pa zašto baš ime Buđanovci?!

„Postanak i tumačenje imena Buđanovci teško je objasniti, mada ima nekoliko verzija, ali i neslaganja u njima”, prva je rečenica u tekstu Živka Markovića, jednog od autora monografije o tom selu. „Dve legende nisu nimalo uverljive, a u naučnoj literaturi imamo tri pretpostavke, jednu u mađarskoj, dve u srpskoj. Po prvoj, ceo Srem se 1288. godina nazivao Bolđan, kako stoji u jednoj ugarskoj povelji(…) Srpska tumačenja kažu da su Buđanovci varijanta ličnog, staroslovenskog imena Budimir, a drugo, da je to ime došlo od nekadašnjeg prebivanja našeg naroda pod zemljom, tačnije u plesnivoj, odnosno buđavoj zemlji, na šta podsećaju imena Zemun, Buđanovci i Pećinci.”

I tako su se Sremci podigli na zemlju, a danas, kako stvari s mortalitetom stoje, opet ih je najviše ispod nje. Na svakih desetak godina, kako popis stanovništva pokazuje, bude stotinak Buđanovčana manje i njihov broj konstantno opada. Trenutno je oko 1100 punoletnih meštana koji imaju pravo glasa, dok lokalna osnovna škola „Nebojša Jerković” broji oko 300 mališana.

U Buđanovcima živi uglavnom poljoprivredno stanovništvo, sad je to malo druk’čije jer su došle nove generacije i klinci su se pozapošljavali po firmama u okolini i niko neće da radi kao što se radilo pre 30-40 godina – kaže sekretar mesne zajednice Buđanovci Siniša Pavković. – Mladi su ostavili imanja, neki su ih prodali. Valjda im je to lakše nego da žive od poljoprivrede. Oni koji primaju socijalnu pomoć, ima ih koliko hoćeš, neće da rade u firmi za 50.000 dinara.

Stanica Kukolj je jedna od onih koje su ratovi devedesetih naterali da napuste svoje domove u Bosni i potraže nov u našoj ravnici. Nakon 11 godina lutanja, 2003. su se konačno nastanili u Buđanovcima i sad im je najbitnije što imaju svoj krov nad glavom, pa gde god da su.

Sad imam svoju kuću i samo da me posluži zdravlje jer, kako je bilo, sad je dobro – kaže Stanica, čija su deca rasuta po Evropi. – Živi kako ko može i ume da se snađe. Da sam baš zadovoljna, nisam. Domaćica sam, imam malo bašte pa sejem, malo držim svinje, piliće, živinu. Muž je zaposlen i teško opstajemo s njegovom platom. Spas mi je što deca rade pa malo dotiraju. Inače je meni ovo selo lepo, divni su i vredni ljudi, šta god ti zatreba, uvek pomažu. S dobrim ljudima sve može dobro da bude.

Omladina prati šablon – „cure” odu na studije, tamo se zaposle i udaju, a momci se vraćaju ako imaju neku nekretninu. Ipak, kako stariji misle, daleko je bolje živeti na selu nego u gradu.

Volim i ja da budem u stanu, ali, bato, obožavam moje dvorište i kuću od nekoliko stotina kvadrata, imanje, voće i sve – priča Pavković, ponosan na ono što je nasledio, ali i stekao tokom života. – Volim Buđanovce, ja sam Buđanovčanin i odavde neću sigurno nikuda ići! Neko će otići, neko će se vratiti, ali ne možemo da zadržimo omladinu.

Da bi podstakao natalitet, novi sveštenik u Crkvi svetog arhanđela Gavrila jerej Vladimir Jezdić, kad god je imao priliku u protekla dva meseca, koliko je u Buđanovcima, spominjao je na liturgijama važnost braka. Ipak, svestan je toga da ništa tu ne zavisi od njega…

Kako ko radi, tako i živi, kažu nam baka LJilja Kolarović i njen komšija deda Stevan Božić, koje smo zatekli „na ulici” ispred njene plave, gotovo slovačke, kuće.

Moš’ kazati da sam odavde, rodom sam iz obližnjeg sela, ali baba sam i živim ovde sto godina, u stvari 60 – vesela je baka LJilja. – Došla sam zbog ljubavi, bio lep momak. Ne ovaj pored mene, on je mlađi! Sad ni nemam vremena da se pokajem što sam ovde, a i prošao je voz. A i meni je tako svejedno, ništa mi ne fali ovde, živim svoj život. Fala bogu, imam dve ćerke u Rumi, unučiće, praunučiće, pa dođu ponekad.

A mlađani deda Stevan i dalje tuguje za svojim kravama i vremenima kada se u Buđanovcima dnevno dobijalo po 2.000 litara mleka, kada su svi bili veseli i sankali se za Božić, dok selo sada ruže prazne kuće koje nisu kvalitetno urađene pa niko neće ni da ih kupi.

Buđanovčani su poznati, imali smo predsednika države Radovana Vlajkovića, imali smo kapitena „Crvene zvezde” Zlatka Krmpotića, ovde nam je pao i avion za vreme NATO bombarodvanja, a sad ima sve manje sveta i mnogo kuća u kojima živi po jedno matoro – pojašnjava nam Božić. – Kad će izaći ovaj tekst? Moramo pitati, da čitamo o tebi, Ljiljo.

– Što se tiče našeg preseljenja ovde, za sad je sve u redu i kad je reč o kući, parohijskom domu, svetom hramu, a na prvom mestu kad je reč o narodu – ugostio nas je jerej i pričao o svojim utiscima. – Došao sam u periodu kad ima dosta slava i praznika i s narodom sam bio gotovo svaki dan. Primetio sam da ima malo obreda vezanih za krštenja i venčanja. Nažalost, prednjače opela, ali nadam se da će se ta slika popraviti.

Kako smo još mogli da čujemo, ali i sami da se uverimo, u Buđanovcima žive vredni, pošteni, pričljivi ljudi, i svako hoće svakome da pomogne. To mesto je specifično i po tome što je jedno od retkih u kojima je preživela zemljoradnička zadruga, a zapošljava oko 20 radnika. Iako nemaju svoju zemlju, niti stoku, meštanima je sigurnije da njima daju svoju u arendu.

Recimo, pre dve godine smo dobili put, u šta su uložile lokalna samouprava i Pokrajina – kaže sekretar MZ Pavković. – Zapravo, rekonstruisali su nam put. Bila je tu kocka, pa su je vadili i presvlačili, što nam se mnogima nije dopalo jer su te kocke Buđanovčani radili od mesnog samodoprinosa, a ovi su to uzeli i odneli. Mogli smo napraviti nešto od te kocke. Znate, kaldrma traje 100 godina i onda je okreneš, pa traje još 100. Pri tom, više se ne može naći i skupa je. Sigurno niste znali, ali jedna kocka košta do tri evra.

Ipak, deo te „kocke” je sačuvan, odnosno onaj od centra ka Rumi. Međutim, budući da su Buđanovci poprilično dobro povezani s okolnim mestima, kroz njih non-stop neko tutnji. A kad im se prijede nešto slatko, očas posla eto ih u Šapcu!

– Šabac je, ipak, Šabac – priznaje Pavković, koji najviše voli tamo da ode na kolače jer su, kako dodaje, mnogo bolji nego u Rumi i Novom Sadu. – Uvek sam mislio da ću biti poslastičar i za nekoliko godina ću sigurno napraviti i poslastičarnicu! Pre šest godina sam registrovao Teniski klub „Buđanovci”, ali od Opštine ne mogu da dobijem ni dve mreže. Radimo „na mišiće” i dok smo mogli, trenirali smo na betonskom igralištu u dvorištu škole. Onda sam kupio plac u centru, ogradio ga, ali ne mogu sve sam da sredim. Od sportova imamo samo fudbal.

A od kanalizacije – samo projekat. Od industrijske zone – samo beton. Od Doma kulture – trošnu zgradu koja čeka na adaptaciju.

(Lea Radlovački/foto:S. Šušnjević/Dnevnik)

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here