Danilovići u Kuzminu obrađuju 350 hektara zemlje i gaje 5000 svinja

0
6708

Sremsko selo Kuzmin dom je porodice Danilović – Draška i Slavice, njihovih sinova Živana i Darka, snaja Gorane i Zorane i unuka – Eleonore, Anđele, Anastasije, Draška, Jane i Strahinje.

Pred njima plodna uzorana zemlja, koja hrani ove tri generacije. Brazde svežih, toplih oranica njihova su sigurna budućnost, a u teškim danima, krize i ratova, postane jasno, i cele Srbije.

Podiže Draško grumen zemlje koju je nasledio od oca, ali je decenijama unazad znojem umnogostručio za svoje naslednike. Sa sinovima danas obrađuje 280 jutara kukuruza, 250 soje i 100 pšenice. Gaje 5.000 tovljenika, na farmi koju su uredili pod konac, da bi im i Skandinavci skinuli kapu.

Kažu najveći izvoz Srbije su informacione tehnologije, u tome je snaga i potencijal – govori Draško.

Svaka čast, tako i treba. Ali, pitam ja njih, kada je teško, najteže, kada se dese kao sada nepredviđene nevolje, rat, inflacija, i otvore priče o rezervama – mogu li inovativne tehnologije da se jedu i od njih preživi? E, zato je selo važno, zato su agrarna politika, strategija i plan jedini spas. I za srpskog seljaka i za Srbiju.

Ugledna je i čestita sremska familija Danilović. I uprkos predrasudama, ratarstvom i stočarstvom bave se kako imaju fakultetske diplome. Draško je hemijski inženjer, supruga Slavica zaštitar bilja, a sinovi su poljoprivredni inženjeri. Živan je zbog svojih rezultata imao ponudu da ostane kao asistent na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu. Ni on, ni brat Darko, nisu ni razmatrali opciju da odu iz sela, poput većine vršnjaka iz komšiluka. Zato je sada u Kuzminu svega oko 500 domaćinstava. Svaka druga kuća je napuštena.

Odlazak iz sela za nas nikada nije ni bila opcija. Zadojeni smo ljubavlju prema našoj očevini – priča Darko.

Ono što je otac započeo, mi smo nastavili. Brat i ja smo se opremili mehanizacijom da 350 hektara sami obrađujemo. Na farmi radimo svi i deca nam pomažu šta i koliko mogu. Voleo bih da i oni odluče da ostanu i nastave našu priču.

Ogromne hale krcate mašinama – devet traktora, dva kombajna, sejalice, prskalice, drljače, tanjirače, kultivatori… Štrči silos u kome je skladišteno 3.000 tona žitarica. Farma i gazdinstvo vode se na glavu porodice, ali svi sve rade u miru i slozi.

Ne uzimaju radnike ni u jeku sezona. Kažu, sve mogu sami. Dan im zato počinje u pet ujutru, a često traje do sat pred ponoć. Čitave godine ima posla, oko svinja i useva. Snaje, čija se i imena rimuju, Gorana i Zorana, slažu se kao sestre. Deca im odrastaju zajedno, zdravo i kako uglas kažu, bez straha od mnogih opasnosti koje nose veći gradovi. A sve drže pod konac, kuću, dvorište, hale, staze. Imaju vremena i za odmor, na koji idu u etapama. Neko uvek mora da ostane i brine o farmi i zemlji. Sve je manje takvih priča u Srbiji.

Danas je ovde 2.000 duša, a polovina ide u grad na posao – priča Draško.

Kad Kuzmin zamire na ovakvom položaju, šta će biti sa ostalim selima. Ne može da se priča o povratku, kada recimo rade samo kafana i dve kladionice. Ni diskoteke, ni doma kulture. Jedan je vrtić i to privatni, a odeljenja u Osnovnoj školi „Branko Radičević“, 30 đaka godišnje, petnaestak po odeljenju.

Zato, poručuje, mora da se vodi računa o infrastrukturi. I da bi selo moglo da opstane i mnogi se odlučili da se vrate i ostanu, neophodan je plan, ozbiljno promišljanje države, kao i odgovori – šta je Srbiji potrebno i koliko.

Da seljak zna da će ako radi, moći da proda, naplati i zaradi – nastavlja Draško.

Sa takvom izvesnošću, mnogi bi verovatno zasukali rukave i seli na traktor, pre nego u prvi autobus za grad ili preko granice.

Već tri decenije postoji i Zemljoradnička zadruga Kuzmin, koja broji 50 članova, domaćina iz sela i oko 100 kooperanata. Farma Danilovića je značajan deo. Oko 2.000 hektara je pod patronatom Zadruge.

Prošle godine smo zahvaljujući Ministarstvu za brigu o selu i Milanu Krkobabiću kao podsticaj od ovog Ministarstva dobili novac za kupovinu fleks adaptera za vršenje soje – kaže Draško.

To je savremena oprema za precizno skupljanje, koja nam „spasava“ 250 kilograma po hektaru. Programi ovog Ministarstva daju nadu u oporavak srpskog sela i povratak mladih na seoska imanja.

Prasići na farmi Danilovića uvezeni su iz Danske, jer se tako više isplati.

Tu bitku sa Evropom smo izgubili, pa je uzgoj u Srbiji preskup i neisplativ. Da bih mogao da pokrenem svoju proizvodnju, trebalo bi mi 250 krmača, što bi koštalo oko milion evra – objašnjava Draško.

Danci uz silne državne podsticaje mogu da prodaju po nižim cenama. Sorta je odlična, zadovoljni smo. Posle karantina i dva meseca postaju domaći, pa meso koje završi na rafovima radnji bude sa etiketom proizvedeno u Srbiji.

OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO

(Bojana Caranović/foto: D. Milovanović)

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here