Postoji jedna reč koja u ljudima budi isti refleks kao škripa vrata u horor filmu — Dark Web. Dovoljno je izgovoriti je i već vidiš reakciju: podignute obrve, tiši glas, polušapat kao da se priziva nešto zabranjeno. Ali istina je mnogo manje filmska, a mnogo više ljudska.
Internet koji svakodnevno koristimo liči na osvetljen trg pun izloga. Sve je jasno, dostupno i pod reflektorima. I onda negde iza tog trga postoje ulice bez lampi. Ne zato što su nužno opasne, već zato što nisu napravljene za publiku. Dark Web je upravo to — deo interneta koji ne želi da bude viđen.
Ljudi često misle da je to neka posebna mreža rezervisana za kriminalce, hakere i digitalne fantome. U stvarnosti, to je samo prostor gde je anonimnost osnovno pravilo. Nema imena, nema lica, nema istorije pretrage koja te prati kao senka. Za nekoga je to alat. Za nekoga zaklon. Za nekoga iskušenje.
I tu dolazimo do suštine: Dark Web nije ni dobar ni loš. On je ogledalo. Ako u njega uđe novinar iz zemlje gde je govor zabranjen, videće slobodu. Ako uđe kriminalac, videće tržište. Tehnologija ne određuje moral — ljudi to rade.
Zašto onda svi pričaju o njemu kao o digitalnom paklu? Zato što misterija uvek ima bolju reputaciju od istine. Strah je zanimljiviji od objašnjenja. Lakše je zamisliti tajni svet pun opasnosti nego prihvatiti da se radi o običnoj tehnologiji koja samo skida etikete identiteta. Paradoks je jednostavan: većina onih koji najviše govore o Dark Webu nikada ga nije videla. I možda je baš zato toliko fascinantan. Nepoznato uvek zvuči veće nego što jeste.
Na kraju, Dark Web nije skriveni univerzum. On je samo podsetnik da internet, kao i svet van ekrana, ima svoje svetle avenije i svoje tihe, mračne prolaze. A razlika između njih nikad nije bila u mestu — već u ljudima koji kroz njih prolaze.
Zoran Hardi Cybersecurity Specialist │ AI Threat Analyst B.Eng. in Information Technology
