Eustahija Arsić, prva srpska pesnikinja na slavjanoserbskom jeziku. Dugo se nije znalo ni kako je izgledala prva žena saradnik Letopisa Matice srpske
Prva književnica koja je pisala na slavjanoserbskom jeziku Eustahija Arsić rođena je 14. marta 1776. godine u Irigu, a umrla 17. februara 1843. u Aradu, u Rumuniji. O školovanju Arsićeve nema podataka, ali se zna da je bila veoma obrazovana žena. Čitala je istoričara Jovana Rajića, Dositeja Obradovića, na čija je sva dela bila i pretplaćena, kao i naučnika Atanasija Stojkovića… Matici srpskoj u Novom Sadu ostavila je dva legata, prvi 1837. godine, a drugi svojim testamentom 1843. godine. Od smrti Eustahije Arsić prošlo je 173 godine, ali poslednja želja ove pesnikinje još nije ispunjena.
Naime, u jednoj svojoj pesmi zamolila je pesnike da joj ime negde makar pomenu, ali to se nije dogodilo. Čak ni njeno ime nije imao ko da ga ukleše na nadgrobnoj porodičnoj ploči u Aradu, jer Eustahija nije imala naslednike.
Iako je rođena u Irigu, danas u ovoj fruškogorskoj varošici nema ni jednog spomen-obeležja, koje podseća na ovu srpsku spisateljicu. A, Arsićeva je za života ponosno isticala Irig, govoreći da se u ovom sremskom kraju rađaju samo izuzetni ljudi, „oni koji su osim sveta“.
U knjizi „Mozaik žitelja iriških“, autor Ladislav Varga, spominje Eustahiju Arsić među znamenitim ličnostima koje su rođene i živele u Irigu.
Početkom 19. veka, Eustahija se preselila u rumunski grad Arad, gde je živela sa roditeljima. Posle braka sa trgovcem Lackovićem, usledio je život sa plemićem Tomislavom Radovanovićem, imućnim trgovcem iz hrvatskog Karlovca, a onda sa Savom Arsićem, koji joj je bio poslednji suprug, inače, senator, gradski načelnik, upravitelj i dobrotvor učiteljske škole u Aradu. Sa Savom Arsićem, Eustahija je dospela u visoko društvo, pa je još više čitala domaću i stranu literaturu, pretplatila se na svaku srpsku knjigu, listove i časopise… Tako je još više intelektualno jačala, što ju je ohrabrilo da se posveti talentu koji je gotovo skrivala i od sebe.
Napisala je „Sovjet maternji“ i posvetila ga Urošu Nestoroviću. Svoj književni prvenac, koji se pojavio u njenoj 38. godini, izašao je iz Budimske univerzitetske štamparije i nije ga potpisala, nego se sakrila iza jedne od dve pesme koje su bile dodate na kraju knjige. Obratila se direktno mladim ljudima, želeći da ih podstakne da se bore za sebe i rade na ličnom napretku.
Tada je ugledni profesor Andra Gavrilović Arsićevu označio kao prvu „od kako se u srpskoj književnosti javlja ženskinje, Srpkinja s perom u ruci, kao književnik“.
Ostala je upamćena i kao prva žena saradnik Letopisa Matice srpske, a važila je i kao dobrotvor nekoliko srpskih i rumunskih prosvetnih i verskih institucija. Smrt muža Save, kojeg je Uroš Nestorović pohvalio zbog zanimanja za knjigu i predložio ga austrougarskom caru Franji Josifu Prvom da ga odlikuje medaljom za zasluge i podari mu plemićku titulu, bila je uvod u mračan period Eustahijinog života. Brinula je o imanju, vodila parnicu oko njega, borila se sa bolešću, i prestala da piše...
Posle njene smrti, testamentom je svu imovinu ostavila prijateljima, crkvi u Irigu, županijskoj bolnici, Matici srpskoj i aradskoj srpskoj školi.
Dugo nije bilo poznato ni kako je Eustahija izgledala, jer nije moglo da se dođe do njene fotografije ili slikanog portreta. Ali, naslednici njenog drugog supruga pronašli su porcelansku šoljicu, na njoj je bio oslikan njen lik.
(Smiljka Kostić)
