Film o Savi Šumanoviću osvaja svetsku publiku

0
783

Četiri jahača apokalipse bili su unutrašnji svet Save Šumanovića, proganjali su ga od detinjstva sve dok zaista nisu došli po njega i odveli ga na stratište u trenutku kada je završavao „Beračice“. Tom svojom poslednjom slikom, koja je izašla iz njega kao katarza, Šumanović se spojio sa Bogom, kaže reditelj Dragoljub Elčić koji je nedavno snimio kratki art–dokumentarni film „Svetlost i senke” o velikom srpskom slikaru.

Ovaj film već je osvojio nagrade na pet filmskih festivala u Aziji.

U filmu ima dosta biblijskih elemenata. Ceo je zasnovan na filmskim znacima, metaforama, na alegoriji i simbolima, pa me je otuda i zbunilo to kako se oni prepoznaju u drugim kulturama. A reč je o budističko-hinduističkom s jedne i o islamskom prostoru s druge strane. Izgleda da je filmski jezik kojim je ova priča ispričana univerzalan i prepoznatljiv“, kaže Elčić.

On naglašava da ga više od nagrada zanima da se „naše priče, sa našim kodom i arhetipom vide preko Drine“.

Naši filmovi najčešće ostaju dnevnopolitički ili retorički, zatvoreni u ćupu ovog našeg prostora, kao da nemamo snage da univerzalnim jezikom umetnosti predstavimo svoju tradiciju, kulturu, veru, običaje“, primećuje Elčić.

Za potrebe filma „Svetlost i senke“ autorski tim je snimio, prvi put, sva originalna dela Save Šumanovića – u Parizu, Zagrebu, Vinkovcima, Šidu, Pančevu i Novom Sadu. Reč je o 800 slika i 400 crteža koji se nalaze u galerijama Srbije, Francuske, Hrvatske, Makedonije i Bosne i Hercegovine. Upravo to što su snimljena dela originalna, ovo filmsko ostvarenje čini jedinstvenim materijalom o umetničkom stvaralaštvu Save Šumanovića, koji do sada niko nije snimio u ovom obliku.

Sve slike u filmu su originalne. Nijedna priča o umetnicima nema tu mogućnost da predstavi sva originalna dela. Mi smo uspeli. Pošto je ovo kratak film od 29 minuta predstavili smo 273 dela, ali sada radimo dugometražni film kojim ćemo obuhvatiti veći opus. Sva dokumenta u filmu su takođe originalna“, objašnjava Elčić, dekan Akademije umetnosti u Beogradu.

Da bi poetika filma bila u potpunosti ostvarena „slikom, zvukom i tišinom“, potrudio se autorski tim u kom su kompozitor Svetislav Božić, snimatelj Radoslav Vladić i montažer Svetolik Mića Zajc.

„Teško je bez reči ispričati priču, ali ona je potpuno jasna. Kada sam ulazio dubinski u nju, uhvatila me je panika da nisam sebe precenio, da neću iznedriti to što sam osećao, da neću pronaći ključ da tu bravu otvorim. Ali, imao sam najjačeg montažera u Evropi, čoveka koji je radio filmove Emira Kusturice i Nikite Mihalkova. Svakog dana smo radili od 10 do 18 sati da bismo `spakovali` jedan minut, promišljajući svaki rez, bez žurbe i rokova. To je bio jedinstven užitak i zadovoljstvo“, ističe reditelj.

Iako je ideja bila da se napravi vanvremenska priča o plodotvornom radu slavnog srpskog umetnika povodom 80 godina od njegove smrti i 70 godina rada Galerije „Sava Šumanović“ u Šidu, Elčić kaže da je svesno izbegao da u prvi plan stavi životopis Save Šumanovića, da njegova tragična sudbina bude iznutra, a spolja njegovo genijalno delo.

Sve smo prikazali, a nikome nismo gurnuli prst u oko. Imamo tu metaforu zla u vidu četiri jahača apokalipse, koji su bili deo Savinog unutrašnjeg sveta, proganjali ga od sedme godine, kada je došao iz Vinkovaca u Šid. Kako je išao kroz život, jahači su ga pratili sve dok zaista nisu došli po njega. To je taj metaforički krug zatvoren preranom smrću u trenutku kada je završavao delo ‘Beračice’“, ističe naš sagovornik.

On napominje da tek kada su slike „Beračica“ spojene u triptih spoznata je njihova biblijska veličina što je dugo skrivano:

Dvanaest žena kao apostoli, žito kao telo Hristovo, grožđe kao vino. Svaku pojedinačnu beračicu možemo naći na primeru apostola. Okrenute leđima, zagledane u nebo. Taj katarzični momenat je izašao iz njega i to je njegova poslednja slika sa kojom se bukvalno spojio sa nebom, sa Bogom“.

Elčić primećuje da se predugo čekalo na snimanje filma o jednom od najvećih svetskih umetnika 20. veka, koji je svom narodu ostavio delo vredno poput onog koje su ostavili Milanković, Tesla, Pupin.

Čuvali smo bratstvo i jedinstvo kao zenicu oka svog, time pokrivali svoje biće i svoj kod, pa smo dobili prvi film o Jasenovcu posle 75 godina a film o Šumanoviću posle 80. Dužni smo bili da reagujemo ranije. Sava je u Šid doneo Pariz, ali nikada nije iz Šida otišao u Pariz – nikada nismo napravili izložbu njegovih slika u Kulturnom centru Srbije u Parizu“, kaže Dragoljub Elčić i najavljuje uskoro projekciju filma „Svetlost i senke“ u francuskoj prestonici uz izložbu Šumanovićevih slika.

OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO

(Dejana Vuković)

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here