Prošlonedeljni incident u mitrovačkom sudu u kojem je strana državljanka pretukla sudiju Zoricu Marinković Ilijeski kao da je u potpunosti razotkrio odnos koji građani imaju prema ovoj instituciji i pokazao da je ugled pravosudnih organa u narodu – jednak nuli.
Vest objavljena na društvenim mrežama isprovocirala je nebrojeno komentara čitalaca i, što je najapsurdnije, za razliku od nekih drugih slučajeva nasilja, u ovom su listom, svi, bili na strani borbene Mađarice. Na taj način, pored fizičkih batina, sudija Ilijeski je i u javnosti prošla kroz toplog zeca, pa čak nisu retki bili ni pozivi da se pred sudom protestvuje u korist dotične strankinje, bez obzira na brutalnu agresivnost koju je ova pokazala u sudnici.
Ima se utisak da izjava sutkinje o onom što joj se dogodilo nije baš ni malo impresionirala javno mnenje.
“Osuđena je nakon izricanja presude počela da viče i pored mojih kolega skočila ka mom stolu. Jedino sam uspela da ustanem, a ona me srušila preko fotelje, uhvatila za kosu i počela da udara u predelu potiljka rukom koja joj je bila u gipsu. Zapisničarka je počela da vrišti i da pokušava da me odvuče od nasilnice. Tada su dotrčali policajci, a ja sam izgubila svest. Sledeće čega se sećam jeste da sam u Hitnoj pomoći” – govorila je povređena sutkinja novinarima, ali javnost je ostala gluva i nema na njenu jadikovku.
Zašto je to tako?
Zašto su sudije omražene među građanima, pri čemu je potpuno nevažno da li je reč o konkretnom slučaju ili se govori o opštem odnosu prema ovom zvanju?
Da li je odgovor u činjenici što je naše pravosuđe (a sa tim se jednoglasno slažu i zvanična vlast i opozicija, pa i zvaničnici iz EU) izbušeno korumpiranim, kriminalizovanim, pa i nekompetentnim sudijama, da se i ne pominju istraumirane i bipolarno dezorijentisane osobe na sudijskim funkcijama koje ne bi prošle ni neki iole ozbiljniji psihijatrijski test. Takve sudije se, po pravilu, ponašaju kao dželati, kao izvršioci volje tajkuna, kriminalaca i političkih moćnika, ne poštujući ni okrivljene građane ni zakon.
Naravno da ima i sudija koji odgovorno vrše svoju dužnost, ali oni obično idu linijom manjeg otpora, ne pokušavajući ni na koji način da utiču na poboljšanje slike koje pravosuđe ima u narodu, kao da nisu svesni činjenice da građani sve sudije gledaju jednako, svrstavajući ih u isti koš.
Javnost nije imala čast da sazna šta je Mađaricu sa gipsom toliko iznerviralo prilikom izricanja presude (čisto sumnjam da je u pitanju 15 hiljada) pa je nasrnula na sudiju, ali je zaista iritantna činjenica da sudovi treniraju strogoću na pojedincima, istovremeno dok nam milioni Azijata protrčavaju kroz državu, bez da se i potrude da nauče kako se ista zove. Štaviše, oni ne samo da nisu kažnjeni zbog nelegalnog ulaska, nego su još dobili i hranu, odeću i prenoćište, a u poslednje vreme za one najupornije se pripremaju i posebni programi za naseljavanje.
Po istom principu, sudije nemilosrdno kažnjavaju pojedince bez partijskog pedigrea (čitaj = obične građane) zbog nemanja svetla na biciklu, nevezivanja pojasa, brbljanja telefonom na prelazu, a istovremeno su, mnoge njihove nedostojne kolege, u ortakluku sa tajkunima, kriminalcima i korumpiranim političarima.
Javna je tajna da su najpopularniji oni advokati koji imaju najbolju saradnju (ispod stola) sa sudijama, a ne advokati koji su najstručniji u svom poslu.
Naročito se ismejavaju i zakoni i okrivljeni građani u lokalnoj mitrovačkoj Palati (ne)pravde. Ovde se javni tužioci i sudije Osnovnog suda nalaze u istom hodniku. Ko onda može govoriti o pravičnom suđenju. I ne samo to, nego su u istom hodniku sa njima i sudije drugostepenog suda, onog koji odlučuje o žalbi na prvostepenu presudu. Što znači, svi oni sede zajedno, ispijaju kafe, tračaraju, a onda tobože dele pravdu kojoj nije ravan ni Haški tribunal, da i ne pominjemo srednjevekovnu inkviziciju.
Pa se čude što je vascela javnost na strani Mađarice sa gipsom. Što nikog živog povrede isprepucane sutkinje ne dotiču.
Štaviše, čisto sumnjam da će i smeti da osude gipsanu strankinju ako ona upotrebi istu matricu koju je, svojevremeno, upotrebio jedan ovdašnji učitelj hrvatskog podrijetla koji je prvo osuđen zbog maltretiranja koleginica u školi, a na drugom stepenu oslobođen, nakon pritiska hrvatske predsednice Kolinde Grabar na naše “nezavisno” pravosuđe.
Ako Mađarica zatraži pomoć od svoje ambasade, i ako se Viktor Orban, koji zna kako se štiti država od nelegalnog ulaska (bez obzira da li je reč o pojedincima ili milionima ljudi), bude zainteresovao za njenu sudbinu, čik da vidim u Palati pravde tog majčinog sina (ili kćer) koji će da je osudi.
Ima vajne “nezavisne” sudije/sutkinje da uvuku rogove kao što nisu smele da zucnu ni u slučaju Kolindinog učitelja. Da ćute kao zalivene i nestrpljivo iščekuju koja će sledeća biti na meti nekog nervoznog, obespravljenog i poniženog građanina.
Najzad, to je njima njihova borba dala!
(Milan Milivojević)
Tako je Milane, ja sam na pravdi Boga bio osudjen i proglasen ‘krivim’, uprkos izjavi ‘ostecenih’ kod tuzioca i sudije da nisam imao nameru da ih ‘ostetim’ tj. ‘povredim’, ali, uzalud je sve to sto smo se mi ‘izmirili’ ako gore pomenuti nisu ‘namireni’, ipak su „ONI NAJBITNIJI FAKTOR ODLUCIVANJA U SVEMU“, a ne ozbiljni, vredni i porodicni covek (otac, sin, suprug..) koji je osudjen posle 20 godina vodjenja ‘suda’ zbog JEDNOG-JEDINOG ucinjenog ‘(ne)dela’ u najranijoj mladosti-jedna mladalacka ‘nepaznja’ i glupost=neizbrisiv oziljak na dusi kompletne porodice i vecna gorcina na samu pomisao ‘suda’ i njegovih delioca (ne)pravde i ‘djavolih branitelja’ ili ‘odvjetnika’ u sluzbi ‘zelene monete’…!!!