Ostajući bez radnog mesta tokom devedesetih, Željko Laušević iz Mačvanske Mitrovice, počeo da radi na italijanskom istraživačkom brodu. Oplovio sve okeane, bio i na Arktiku i na Antarktiku.
Možda bi životna priča Željka Lauševića ličila na sasvim običnu da nije, u periodu sankcija i ratova tokom devedesetih ostao bez radnog mesta u Fabrici papira „Matroz“. Mada je u preduzeću radio kao automatičar, ovaj nekadašnji maturant Elektrotehničke škole „Nikola Tesla“, usavršavajući svoje znanje, otvorio je radnju za radio TV mehaniku i krenuo u privatne vode.
Uporedo s profesionalnim obavezama, u ratno vreme tokom NATO bombardovanja mobilisan je i odveden na Kosovo.
Nakon toga, videvši da je đavo odneo šalu, bez posla i bez zarade, zahvaljujući poznanstvu sa prijateljem koji je izbegao iz Rijeke, stupa u kontakt sa italijanskom pomorskom kompanijom „Diamar“ iz Napolija, i postaje pomorac.
Radeći u ovoj kompaniji oplovio je sva mora i sve okeane, a stigao je da obiđe i obe polarne kape.
„Nakon dobijanja pomorskog sertifikata, prvi put sam na plovidbu krenuo 2004. godine i od tada živim i radim na brodu“- voli da kaže Željko Laušević.
„Iako su plate neuporedivo veće nego da sam ostao ovde da radim, nije sve kao u bajci. Naime, po nekoliko meseci sam odvojen od porodice i deteta, što samo po sebi već dovoljno govori o specifičnosti ovog posla“- dodaje.
Od Lauševića saznajemo i da je, tokom ovih 13 godina naučio tečno da govori italijanski, ali i engleski jezik.
Na brodu radi po ugovoru na tri meseca, a taj rok se produžava sve dok se brod ne usidri u matičnoj luci ili ne dođe zamena, a to može biti bilo gde na planeti. Poslednji put, neposredno pred ovaj razgovor, Željko je napustio brod na Novom Zelandu i avionom se uputio ka svom mačvanskom odredištu.
Njegove obaveze kad je na brodu tiču se održavanja generatora, sistema navigacije i elektroinstalacionih sistema. Kako kaže, okružen je mahom Italijanima, mada ima dosta i Dalmatinaca. Među posadom on je jedini iz Srbije.
Na znatiželjno pitanje kako se predstavlja kad ga, bilo gde u svetu, pitaju odakle je, Željko kaže:
„Po pravilu, prvo pomenem Srbiju, ali mnogo više ljudi zna za Jugoslaviju, a Tita da i ne pominjem. Svi su čuli za njega kao da je još živ.“
Po Željkovim rečima, posao koji radi rizičniji je od rada na kruzerima, i on ga definiše kao istraživačku vrstu pomorstva. Ispituje se konfiguracija podvodnih terena za potrebe postavljanja cevi za naftu, vade na površinu ostaci potopljenih rimskih galija, a često se putuje i na obe polarne kape zbog snadbevanja tamošnjih italijanskih naučnih stanica.
„Ne znam da li sam ja prvi Srbin na Antarktiku, ali prvi Mačvanin svakako jesam.“ – u šali kaže naš sagovornik, otkrivajući i par zanimljivih detalja:
„Prvi put sam bi u južnom polarnom pojasu 2012. godine, kada taj prostor još nije bio ni pokriven internetom, a ove godine i tamo su se povezali sa ostatkom sveta.“
Ipak, nije sve baš u tom poslu ni tako idilično, ponovo upozorava Laušević, za vreme okeanskih bura malo se spava jer se kreveti prevrću po kabinama, ponekad se desi da ne spava čestito po 15 dana, mnogo puta se zbog bura puzeći kretao ka kontrolnoj sobi, obilazeći isprevrtane ormane i brodski nameštaj.
Zato se u potpunosti slaže sa drevnim Platonom koji je tvrdio da na planeti postoje tri vrste ljudi: živi, mrtvi i pomorci.
Ipak, dok sedimo u njegovom domu u Mačvanskoj Mitrovici, kad god istekne ugovor i on krene kući rešen da prekine sa ovim poslom, priznaje da već posle nekoliko meseci, a često i nedelja, opet oseti zov morskih daljina i potrebu da se otisne ka horizontu.
Po svemu sudeći, tako će biti i ovog puta.
(Milan Milivojević)
