Fotografija nasmejanog dečaka, sedmogodišnjeg Mateje, i njegovog novog drugara, policajca Predraga, nešto starijeg, obradovala je građane ne samo Inđije u kojoj se susret desio i u kojoj je fotografija nastala, već i celog Srema, pa i mnogo šire. Ipak, ono što njihovi osmesi nisu dorekli, otkrila je Matejina mama Ivana.
Najpre je kazala da je to tek druga fotografija njenog deteta i Peđe, te da je upoznavanje počelo s kraja prošle nedelje.
– U četvrtak – nagađa majka o kom se danu radi, dodajući da se susret njenog sina koji ima autizam, i blagonaklonog policajca, čiji ju je stav ostavio bez reči, desio na početku razrešenja situacije u kojoj su se našli osobe sa posebnim potrebama.
– Kada su se upoznali, tata je šetao sa Matejom. Oni su ih zaustavili u redovnoj kontroli, jer su šetali za vreme policijskog časa. Od tog momenta su se odmah združili. Simpatije su bile obostrane. Dobio je čokoladu. Onda taj isti dan, ali u drugoj šetnji, ponovo su sreli i onda je dobio punu kesu slatkiša, dobio je i igračke – priča o pažnji koja je njenom detetu ukazana: – Svaka mu čast!
Nju je postupak obradovao više od poklona.
– Pažnja i neka toplina. Kada vidite da neko vaše dete takvo kakvo jeste zaista prihvata. To nam je bilo malo i čudno. Obično su to izbegavanja i pogledi. A kad te neko prihvati, onda je to stvarno… – ne dovršava, jer nema reči da opiše osećaj.
Uz hvalu navodi i da sin policajca ima isto godina koliko njen Mateja, te da su joj i iskustva sa ostalim policajcima bila vrlo pozitivna, jer „niko nije širio priču“.
– Nosim dokument da je primalac tuđe nege i pomoći i izveštaj od psihijatra gde piše njegova dijagnoza. Kada kažemo da je dete sa posebnim potrebama, mi ponudimo da to pokažemo, ali zaista, ni ovaj policajac ni druge patrole koje su nas zaustavljale, nikada nisu tražili da pogledaju – govori o tome kako se ulicama grada kretala bezbrižno i onda kada su drugi morali da sede.
Ipak, sedeli su i oni dugo. Dok nije dobila dozvole, Vladinu i opštinsku, bilo je kriza.
– Dugo je trajalo. Mi smo izlazili samo kada je bilo dozvoljeno kretanje, a za vreme policijskog časa mi smo bili kod kuće. Nailazile su krize, traži napolje, a mi ne možemo da izađemo – navodi dodajući da je sama tražila dozvolu za kretanje i u vreme policijskog časa, ali da je kasno potegla to pitanje, jer nije znala da može.
Dva dana kasnije Vlada Srbije je donela odluku da se obolelima od autizma dozvoli kretanje.
– Nisam odmah ni tražila, jer nisam znala da to može. Tek kad sam čula od drugih roditelja iz Beograda i drugih većih gradova, i ja sam krenula u taj proces – navodi dodajući da sada ima dve dozvole koje nose uz ostalu dokumentaciju.
Najpre je samo otac smeo da prošeta sa njim, tako su odlučili, jer je trebalo da odaberu jednog roditelja. Sa drugom dozvolom, to može i ona, ali ne mogu šetati istovremeno.
– Prvo je bilo da šetaju od 18 do 20 časova, pa su promenili da mogu kad god, pa je bilo da smeju da se kreću 200 metara od zgrade, sad mogu koliko je njima potrebno – navodi sve promene kroz koje su tokom kratkog perioda prošli.
Kaže da su obavezni da vode računa o merama opreza, maskama, rukavicama, bliskom kontaktu… te da se trude. Ipak, kaže da sa Matejom ne može da postigne potpun dogovor.
– Moje dete nosi masku samo kada ulazimo u prodavnice i negde gde baš mora. Njemu to smeta, to je autizam. I to jedva nekako izguramo – kaže dodajući da Mateja ima lakši oblik autizma, te da oni i uspevaju da se sporazumeju: – On govori, ali oskudno. Nema bogat rečnik kao njegovi vršnjaci. Mogu da ga ubedim da stavi masku, ali moram to non-stop da ponavljam. Nije dovoljno reći mu jednom.
(B. Petrović – b.petrovic@telegraf.rs)
