Jugoslovenstvo kao oblik autošovinizma kod Srba

0
503

Nastala 1918, a pod tim imenom zvanično od 1929, Jugoslavija je u starim granicama nestala u ratovima 1991-1995, a imenom zvanično 2003. godine. Uprkos tome, Jugosloveni i dalje postoje.

U predvečerju rata 1991, kada je izvršen i popis stanovništva, na teritoriji Republike Srbije bilo ih je 323.000; nešto više od polovine tada ih je živelo u Vojvodini, a ostatak u Beogradu i u manjem broju u drugim gradovima. Zastupljeni u populaciji sa 3,3%, Jugosloveni u Srbiji bili su brojniji od Bošnjaka, Roma i još nekih manjinskih zajednica, a gotovo da su bili izjednačeni sa Mađarima.

Tri decenije kasnije, na popisu iz 2022, u Srbiji je broj Jugoslovena vidno manji: prema nedavno predočenim podacima ima ih nešto više od 27.000. Ali uprkos tome, Jugoslovena je i dalje najviše u Srbiji. U Hrvatskoj, Sloveniji i Makedoniji broje se u stotinama, dok su u Crnoj Gori i BiH zastupljeni jedva u trocifrenom broju. To potvrđuju i statistike o broju „jugonostalgičara“ u republikama koje su se nekada nalazile u sastavu SFRJ, gde je broj takvih osoba u Srbiji ubedljivo najveći. Uzgred rečeno, samo u Beogradu postoji i jedan broj institucija koje su zadržale prefiks „jugoslovenski“.

Kako to da Jugoslovena sada u Srbiji ima 0,4 odsto, a da upravljaju tolikim medijima, fakultetima, pozorištima, festivalima?

Postoje dve vrste Jugoslovena: romantični Jugosloveni i ideološki Jugosloveni. Ovi prvi su manje-više bezazleni, sa svešću o Jugoslaviji kao nekakvoj obećanoj zemlji (nalik na Dembeliju) koja uistinu nikad nije postojala, ponekad i sa čežnjom za „izgubljenim carstvom“. Dok ponavljaju mantre o Trstu, Jadranu i JNA, raji i Plavom orkestru – sa neizbežnim uzdahom za spavanjem u parku ili šatorom koji je mogao da se razmakne gde je beskućniku volja – romantični Jugosloveni ponašaju se kao da je u pitanju ne istorija, već fatalna ljubav. Svog bivšeg partnera Jugosloven u nama voleo je iskreno i strasno, bio mu je posvećen i ispunjavao mu sve hirove. Kad mu nije uzvratio ljubav i žrtvu, već naprotiv pobegao na prvi namig bogatijeg i jačeg udvarača, srpski Jugosloven je bio besan i poželeo je da ga zgromi; onda je uprkos tome što je raskućen brzo poželeo pomirenje i svojski počeo da radi na njemu.

Naposletku, iako konstantno ponižavan, srpski Jugosloven je očajnički počeo da traži bar malo ljubavi i pažnje bivšeg/ih, pa je ako ništa drugo bar pohitao na more u Hrvatsku, a ako ne to onda bar na koncert Dine Merlina. Dezorijentisan i neprihvaćen, neretko postaje alkoholičar i zadovoljava se bar time da mu sinu na svadbenom prvom plesu zasviraju neki hit Nine Badrić ili Petra Graša.

Takvi ljudi najpre zaslužuju sažaljenje, budući da podsećaju na tragične likove iz Kusturičinog „Podzemlja“, odeljene od stvarnosti, a sa velikim ožiljkom na vratu. Ali tu se postavlja pitanje da li se u Grčkoj danas neko na popisu deklariše kao Vizantinac/Romej, ili još pre – da li u Austriji ima nekoga ko bi se u zvaničnom upitniku izjasnio Austrougarinom? Postoje li zaista takve grupe ljudi?

Ideološki Jugosloven je već drugačiji. On se na popisu možda i deklarisao kao Srbin, češće kao neopredeljen. Njegov mondijalizam počinje upravo na onoj tački gde prestaje saosećanje i sapatništvo sa svojim narodom, gde nestaje povezanost sa zajednicom, njenim mitovima i pesmama. Za njega susjedstvo (sa svojim otocima) predstavlja prozor u svet, tamo oseća fizičku blizinu Zapada i već na zagrebačkom kolodvoru počinje da oseća da slobodnije diše. Dok mu se koža ježi dok sluša o zločinima u Holokaustu, na Jasenovac ostaje bezmalo imun i smatra ga, iako nekim groznim mestom, ipak oruđem srpske političke propagande. Dok peva Bella ciao maštajući o tome kako bi 1943. bio mladi partizan, 2023. ravnodušan je na činjenicu da na svojoj teritoriji ima okupatorsku vojnu bazu.

Dok šeta na protestu u korak sa muslimanskim snajperistom iz 1990-ih, ideološkom Jugoslovenu bode oči mural sa likom Miloša Obilića, kog smatra simbolom huškanja i nacionalizma na Kosovu – i koji je ideološki nadahnuo Miloševića. Blagoje Jovović mu je terorista. Pevanje pesme „Veseli se srpski rode“ na dočeku sportista na balkonu Starog dvora mu para uši, a stih „od Prizrena do Rumije“ ne znači ništa drugo do agresiju i bitisanje srpskog naroda u narativima prošlosti. Izrazito je netolerantan prema ljudima iz provincije, smetaju mu njegovi akcenti, osim ako dolaze iz Splita, eventualno Novog Sada. Na profilnu fotografiju na društvenim mrežama postavlja zastavu svih zemalja koje zadese razaranja i prirodne katastrofe, nipošto i Jermenije koja se puni žrtvama i izbeglima iz Nagorno-Karabaha.

Ideološki Jugosloven ima problem sa svim elementima državnosti Srbije: sporne su mu granice njegove zemlje, zastava i grb, a pogotovo himna čiji se tekst kosi sa vrednostima sekularne države. Simbolično, njegove vrednosti sagledavaju se na osnovu nedavnog iskustva jednog beogradskog glumca.

Naime, u jednoj emisiji glumac je sa prezrenjem prema zadriglim Srbendama pričao o tome kako je velikodušno halalio ustašama koje su mu u Jasenovcu pobile 28 najbližih rođaka-predaka. Pitao se, u isto vreme, kako drugi Srbi ne mogu da pređu preko smrti bližnjih, i okrenu se budućnosti i pomirenju. I u tome je delovao iskreno. A onda je posle samo nekoliko meseci, šetajući psa na zabranjenoj lokaciji na splitskoj rivi, bio opomenut od hrvatskih policajaca, pa pošto je pružio otpor pride i priveden. Vratio se u Beograd podvijenog repa, uz izjave prema savremenoj hrvatskoj državi koje su zvučale kao šovinističke. Pogotovo ga je zabolelo što je zbog prekršaja novčano kažnjen (sa 1.500 evra), čime je postao simbol ideoloških Jugoslovena. Ubijene dedove i patnje ujaka rođenog u logoru olako bi oprostili – ali svoje pare nikako.

U danima ubrzavanja istorije, sve ovakve pojave postaju ogoljenije. A gde će se bolje videti, nego na Kosovu.

Počelo je sa kolektivnim vrištanjem ideoloških Jugoslovena kada su se po srpskim gradovima na vidnim mestima ispisivali stihovi pesme „Kad se vojska na Kosovo vrati“, kao kada sveta voda prska demonizovanog. Te tri tačke zvučale su im posebno zlokobno, iako je nastavak poznat čak i osnovno-školskim pojcima, da ta vojska treba da projezdi kraj Gazimestana, i dojezdi do slavnih Dečana, pa do Prizrena i Gračanice. I to „sve u slavu Boga velikoga“, kako je narodnoj pesmi dopisao nastavak pokojni mitropolit Amfilohije. Ovo je bio višestruki udar na ideološke Jugoslovene, čiji je virus inače pokazao da vrlo uspešno mutira iz rigidnog komunizma u isključivo evropejstvo i natofiliju.

Vrhunac se, čini se, ispoljava upravo ovih dana, kada se, verovatno ne samo spletom okolnosti, jedna mala kosovska bitka odigrava u mestu jedne od ključnih ličnosti Kosovskog zaveta – Banović Strahinje. On je prema narodnom predanju poticao upravo iz „malene Banjske na Kosovu“, mestu gde je oko 1313. sazidan i jedan od duhovnih temelja nemanjićke Srbije, manastir posvećen Svetom arhiđakonu Stefanu.

Pošto je Žozep Borelj izjavio da najoštrije osuđuje “užasan i kukavički teroristički napad“, namah je dobio tercu dežurnih medijskih poslenika. Logično je da su se mediji u regionu utrkivali da naoružane i uniformisane Srbe na severu Kosova, koji pucaju na albanske policajce, nazovu što grđim imenima. Za sada dominiraju dva izraza: teroristi i kriminalci. Jedan sarajevski list, koji se predstavlja kao jugonostalgičan, doneo je sutradan po sukobu senzacionalistički naslov „Teroristički napad u Banjskoj, kad se paravojska na Kosovo vrati„.

O albanskim sa Kosova nećemo posebno trošiti hartiju; problem je što je njihove kvalifikacije i izjave Dželala Svečlje nekritički preneo i deo ovdašnjih medija (N1, Nova, Danas) koji slove za liberalne, a moglo bi se reći da su ideološko-jugoslovenski. Jedan mladi i perspektivni domaći analitičar okarakterisaće pobunjene Srbe kao „naoružane zločince“ i „amatersku Crnu ruku“. Drugi, stariji i iskusniji, poznat po slikama srdačnosti sa Ramušem Haradinajem (u duhu bratstva i jedinstva?), oceniće i da ovakva akcija „u ovom momentu najviše koristi propagandi Putina i Lavrova“.

Za 0,4% Jugoslovena koji kontrolišu dobar deo medijsko-kulturne sfere u Beogradu, teroristi nisu oni koji su okupirali i oteli Kosovo, već oni koji su se branili od hajke i pobunili protiv terora koji trpe već dve decenije. Na takvo licemerje, nesolidarnost i bezdušnost prema svom narodu, zaista je teško ostati imun; to više nije samo „različitost mišljenja“, već otvorena mržnja protiv svog naroda i njegovo stigmatizovanje u najtežim momentima u poslednje dve decenije.

Ključ za razumevanje ovakvog ponašanja može se naći samo u davno izrečenoj definiciji Stevana Sremca: „Kad Srbin hoće da bude napredan, on prihvati mišljenje svojih neprijatelja“. To ostaje i definicija za Jugoslovene – sinonim za bezdušne Srbe 21. stoleća.

OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO

(Nemanja Dević)

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here