Kada u školu pođeš, sine moj…

1
1795

Oroz koji je povučen jednom, drugi put, treći put, četvrti put, peti put… šaržer izvađen–zamenjen… šesti put, sedmi put, osmi put… koliko besa i očaja treba da bude u glavi jednog trinaestogodišnjaka da mu ruka ne zadrhti, da se ne umori, da ne posustane. Ne pitam se, znam ko je kriv. Mi, koji smo sve kod svoje dece propustili.

Polazak u školu nekada je bio praznik, razlog za okupljanje i slavlje cele porodice. Mene su tako ispratili, i ja sam tako pratila svoju decu. I onda…

Dete vam je udarilo drugo dete.

Ali vaše dete ga je ružno nacrtalo, doduše posle„, kaže učiteljica.

I tako počne da se gubi poverenje koje vaše dete gaji prema vaspitaču, učitelju, nastavniku, prema vama. Nismo ga zaštitili. Zatrpani programom, dnevnicima rada, nastavnici besumučno pišu, jure za poenima sa plaćenih i neplaćenih usavršavanja, izborom udžbenika, pa rekreativna nastava, ekskurzija… vaše dete postaje broj i deo loše statistike.

Na testiranju za polazak u školu oni su sve gorih kognitivnih, motoričkih sposobnosti, nezreli za školu… rezultati sa male mature – nepismeni, nesposobni za prostu matematičku operaciju. Srednja škola: spisak dobrih i loših, učenika i škola. Prijemni za fakultet: bindžuj sve epizode „Igre prestola“, možda će biti pitanje iz opšte kulture. I tako se gledaju, ne preko čitanke, ne preko geografske (jer je nema u kabinetu), nego preko neme karte. I učenici i nastavnici i roditelji, sve do nišana.

Oroz koji je povučen jednom, drugi put, treći put, četvrti put, peti put… šaržer izvađen–zamenjen… šesti put, sedmi put, osmi put, deveti put, deseti put, jedanaesti put, dvanaesti put, trinaesti put, četrnaesti put, petnaesti put, šesnaesti put… koliko besa i očaja treba da bude u glavi jednog trinaestogodišnjaka da mu ruka ne zadrhti, da se ne umori, da ne posustane.

Ne pitam se, znam ko je kriv. Mi, koji smo sve kod svoje dece propustili.

I lošu ocenu i dobar dan, i tugu i radost. Mi, koji smo bili umorni za šetnju posle posla. Nismo ih videli ujutru, otišli su u školu, džeparac umesto doručka, pljeskavica umesto ručka, trening umesto igrališta, školica jezika, jer šta ima s nama da priča.

Dobro je, ne gleda televiziju. Priča sa Mađarom, Rusom, Amerikancem – zvuči kao loš eksjugoslovenski vic, ali nije. Vaše dete više priča sa njima dok igra igricu, nego sa detetom iz komšiluka ili razreda. Nismo im objasnili da je internet super stvar, ako znaš šta tražiš. Nismo im rekli ni da nam kažu kada njih pronađu, kada ih ucene, ponize, zavedu.

Zapali sveću i kreni dalje. Žalićemo, ali ne danas, jer ne igra se utakmica kada je dan žalosti. Može minut ćutanja i crni flor, razvučen po tribinama. Žalićemo sutra, i drugi, treći dan…

Mi smo ti koji smo ih ostavili na vetrometini, od koje smo se sami sakrili – da nas ne pronađu.Kada u školu pođeš, sine moj, slušaj nastavnika i budi dobar đak.

OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO

(Nataša Jovanović)

1 COMMENT

  1. MI SMO KRIVI, jer kao jajare ćutimo i trpimo skoro 50 godina kojekakve idiote koji sem ličnog bogaćenja nemaju druge priroritete ulaska u vlast, jer su napravili državu u kojoj se neneormalno proglašava normalnim, jer su uništili sve institucije sistema i sve vrednosne kriterijume, jer su nam idoli postali prostitutke i kriminalci i da ne nabrajam više. I da, nama je važnije da za prvi maj krkamo prasetinu i pivo i živimo u ubeđenju kako je sve super ili kako može biti i gore, dokj se Francuzi krljaju s policijom za svoja prava. Dokle god budemo gledali samo svoje dupe, s mišlju da se tragedije dešavaju nekom drugom, bolje nam biti neće.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here