Dakle, da budemo sasvim precizni – lako je bilo Vučiću da u Mitrovici uzme 70 odsto glasova onih koji su izašli za izbore, kad je imao za protivnike ovakve protivkandidate. Štaviše, i posle izbora opozicioni kadrovi (nakon dan-dva šoka od izbornih rezultata) opet ne vide problem u sebi i ljudima kojima su se okružili, već za svoj poraz isključivo krive “nepismeni” narod, “marvu”i “sendvičare”, istovremeno, ničim izazvani i bez nekog posebnog pokrića, sebe smatrajući političkom elitom i intelektualnom savešću nacije.
Oni koji bi, verovatno, preturali po kontejnerima da im nije roditeljskih penzija ili ženinih plata, rezignirano prete preko društvenih mreža da će otići “negde preko” nesvesni činjenice da, takvi kakvi su, baš nikom tamo nisu ni potrebni.
Naša mitrovačka opozicija, raskomadana u deliće, posvađana međusobno, nezainteresovana za bilo kakav ozbiljni rad na terenu, sa narodom i biračima, budi se tik pred izbore i svojim neradom želi da pobedi mašinu zvanu SNS. Kao kada se ulazi u meč bez zagrevanja i treninga, pa posle krivi sudija što je utakmica izgubljena.
Zašto su opozicioni favoriti na čelu sa Zdravkom Ponošem imali tako loš rezultat u Mitrovici? Pored već nabrojanih razloga, jedan jako bitan nalazio se u samoj blizini ovih kandidata.
Kada se uz skute generala Ponoša, šetajući kroz Mitrovicu i okolna sela, nalazi kompromitovana Marinika Tepić koja u predizbornoj kampanji ne sme da odgovori na pitanje „da li se u Srebrenici dogodio genocid?“ ili Dragan Đilas, do te mere medijski uništen da prosto zrači radioaktivnošću oko sebe – teško da se mogu privući birači bez obzira na sve naprednjačke mane.
Da se i ne pominju lokalni kadrovi opozicije, ljudi gotovo bez ugleda u svojim sredinama, bez obrazovanja, bez zaposlenja, koji su u očima sugrađana samo osobe čije je angažovanje u politici zasnovano na potrebi da reše svoje egzistencijalno pitanje. U čemu se onda oni razlikuju od sadašnje vlasti?
Zar nikog nije bilo da ukaže da naprednjački partijski sistem ne mogu demontirati ljudi bivše vlasti.
I upravo je najveća snaga SNS-a u ovakvoj opoziciji. U opoziciji koja optužuje vladajuće stranke za kupovinu glasova i primoravanje zaposlenih u javnim (pa i privatnim) preduzećima i lokalnoj samoupravi da glasaju za Vučića, a istu matricu je i sama koristila dok je bila na vlasti.
Podsećanja radi, “sigurne” glasove i zivkanje građana na glasanje po specijalnim spiskovima, svojevremeno su skupljali i članovi stranaka čiji su lideri bili Đilas, Marinika, Zelenović i slični njima. To što su bili u međusobnoj zavadi oko plena, pa 2012. dozvolili da ih SNS odgurne u stranu i preuzme njihovu tehnologiju vlasti, sve sa spiskovima sigurnih glasača, nije kriv “nepismeni” narod, “marva”i “sendvičari”.
Krivi su oni koji su 5. oktobra 2000. slagali narod i ubili nadu u budućnost, uništili fabrike i radna mesta, opljačkali građane do te mere da se ovi sada prodaju za pomenuti sendvič. Krivi su upravo oni koji su stajali uz desno rame Zdravka Ponoša.
Oni su odgovor i razlog zašto je narod tako ubedljivo izglasao Vučića?!
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
(Milan Milivojević)
