Kako se osećate kada čujete „ne“ kao reakciju druge osobe na neki vas zahtev ili molbu?
Adekvatna reakcija u ovom slučaju sigurno nisu intenzivne emocije besa, ljutnje ili tuge zbog neprijatne situacije u kojoj ste se našli. Neki ljudi će u ovakvim situacijama veoma tačno oceniti da odbijanje nikako nije znak nipodaštavanja ili odbacivanja njihove ličnosti, te sa tim i neće imati nekih problema u prihvatanju i adaptaciji novonastaloj situaciji.
Izvesno osećanje neprijatnosti zbog nerealizovanih zahteva i možda ljutnje na ponašanje te druge osobe koja je zahtev odbila kanalisaće napetost u nekom drugom, možda produktivnijem pravcu jer će baš ta neprijatna osećanja motivisati osobu da podršku potraži na drugoj strani.
Do ovakvog ishoda u situaciji odbijanja ne dolaze svi jer postoje i ljudi koji baš takve situacije tumače katastrofično i užasavajuće tumačeći ih sigurnim znakom odbacivanja od strane drugog. Sklonost ka ovakvim reakcijama naglašeno imaju oni koji neodobravanje shvataju kao znak odbacivanja njihove ličnosti i to tumače kao potvrdu vlastite neadekvatnosti, manjkavosti ili manje vrednosti.
Ta negativna slika o sebi upravo je i razlog zbog koga oni ne mogu ovakve situacije da tumače kao odbijanje nekog njihovog postupka, a ne odbacivanje njih kao ličnosti. Kada se odbacivanje ovako shvati, sve neizvesne situacije će osoba izbegavati kako bi minimizirala potencijalno nepovoljne ishode koji će biti još jedna potvrda njihove manje vrednosti. Taj osećaj inferiornosti zapravo je bazično učitan tokom najranijih životnih iskustava deteta u kojima je dete često imalo osećaj neadekvatnosti i pogrešnosti.
Česte kritike i grdnje od strane važnih figura dovele su do dečijeg zaključka tipa: „Ako me stalno grde i kritikuju, to sigurno znači da sam loša i pogrešna osoba“. Kako deca nemaju moć kritičkog mišljenja, niti shvatanja da oni nisu isto što i njihovo ponašanje koje može biti pogrešno, ovi iskrivljeni zaključci postaće izvor neprijatnih osećanja stida, krivice ili ljutnje na sebe, a posledično otpisivanja sebe i svih svojih kvaliteta.
Nadalje će ova osećanja potkrepljivati rigidan kritički i samoproganjajući odnos prema sebi jer će gotovo svaka situacija ličiti na onu iz prošlosti i tako blokirati ostvarivanje čak i najmanjih ciljeva. Ta pasivnost će vremenom verovatno postati i način života koji osobu čini zavisnom od drugih i njihovog mišljenja, a sve u svrhu dobijanja njihove potvrde i odobravanja. U ovakvom odnosu prema životu osoba sve više gubi svoju autentičnu prirodu, te na kraju i sama ne prepoznaje svoje želje ili potrebe, od kojih se sve više udaljava.
Ovakvo stanje je veoma mučno i iscrpljujuće.
Vremenom ono može ozbiljno narušiti socijalnu mrežu pojedinca i odvesti ga u situaciju opšte izolacije u društvu. Možda najznačajniji korak u izlasku iz ovog začaranog kruga je osvešćivanje pomenute situacije jer osobe koje funkcionišu na ovaj način često i nisu svesnepomenutog problema. Često su prisutna i otpisivanja ili iskrivljenja situacije u kojoj se nalaze.
Osvešćivanjem i prihvatanjem postojećeg problema čini se veliki korak u prevazilaženju istog. Nadalje kroz rad na sebi osoba menja sliku o sebi u smeru bezuslovnog prihvatanja kako bi kroz jedan novi i prihvatajući odnos razvila mehanizme adaptacije isamozaštite koji će biti važan štit kako od spoljnih, tako i unutrašnjih, ličnih loših tretmana.
Jelena Dragičević Berat,
TA psihoterapeut
Kontakt: savetpsihologa@gmail.com
kontakt telefon: 065 3030120
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
