„Uvek može bolje…“- rečenica koja je svima dobro poznata.
Svi su je čuli nebrojeno puta od ljudi iz svog okruženja, autoriteta ili sebi bliskih i značajnih ljudi. Ne samo zbog ovog iskaza, nekako se čini da ne postoji čovek koji je bar jednom u životu pomislio da je ono što trenutno ima ili može je ok, ali da uvek i nakon ovog postignuća on može dalje, više, bolje…
Ljudi su po prirodi skloni samoaktualizaciji i očekivano je da čak i kada su postignuti rezultati dobri, osoba će stremiti tome da pomeri granicu i tako unapredi vlastiti život.
Medjutim, često se desi da se osećaj za to da su postignuti rezultati dobri i da svaki naredni korak podrazumeva bespotrebno bacanje energije nekako izgubi i onda osoba kroz život ide priznajući za uspeh samo ono što je besprekorno odradjeno, ono što je idealno i gde nema ni najmanje naznake prethodnog propusta. Kada se ovo desi postaje jasno da je granica izmedju bolje i najbolje verzije sebe pomerena.
Sasvim u redu stremiti napretku, konstantno ulagati u svoj razvoj, ali konstantno pokušavati dostići najvišu lestvicu u svom razvoju je nemoguća misija i bespotrebni poduhvat sa morem ometajućih faktora. Zapravo, tokom konstantnog rada na sebi, na umu bi trebalo imati da je svaki postignuti cilj dovoljno dobar i da ukoliko ste danas bolja verzija sebe u odnosu na juče, to je već veliki ostvaren poduhvat jer kraj razvoja ljudskih potencijala ne postoji. Postići sve ciljeve i ostvariti sve želje i potrebe je praktično nemoguće jer životne okolnosti se konstantno menjaju.
One utiču na sve i tako često dolazi do promene u ličnim htenjima i željenim ciljevima.
Ovakav tok stvari je očekivan, te je prirodno da se čovek konstantno prilagodjava nadolazećim okolnostima i tokom te adaptacije menja svoje planove i mišljenja o aktuelnim situacijama. Ljudi koji imaju ovakav odnos prema životu su možda i najzadovoljniji jer lični razvoj ne gledaju u odnosu na „idealno ja“ ili druge, ne porede se i ne vuku poteze u skladu sa očekivanjima drugih.
Takve osobe imaju izgradjen unutrašnji kompas koji ih dobro orjentiše uzimajući u svakom trenutku realnost u obzir. Oni verovatno nisu ostvarili sve postavljene ciljeve, niti su njihova postignuća bila najbolja moguća. Takvi ljudi poseduju unutrašnji osećaj zadovoljstva sobom jer su adekvatno pozicionirali vrh u ličnom razvoju, tu su zadovoljni i ne postoji tendencija trke ka idealnom.
Zašto?
Neki od njih su možda i zamislili tu idealnu verziju sebe i kada su je baš dobro sagledali shvatili da im ona zapravo nije ni potrebna. Možda su shvatili da su baš ovakvim sobom zadovoljni i tu stali. Ovo ne znači da su odustali od rada na sebi i prepustili se. U radu na sebi posla uvek ima, ali zanemarujući sve do sada postignuto samo bi sebi obezbediti dodatni i nepotreban stres koji bi nadalje doveo do problema kako sa sobom, tako i sa drugima.
Zato je potrebno realno procenjivati vlastite rezultate, pohvaliti se nakon svakog postignutog cilja i biti zadovoljan njime, a iskoristiti ga i kao šansu za neke nove pohode i lične nadogradnje. U svemu tome važno je imati i plan koji će obavezno uključivati vlastite potencijale, želje i prohteve kao najvažnije.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
Jelena Dragičević Berat,
TA psihoterapeut
Kontakt: savetpsihologa@gmail.com
kontakt telefon: 065 3030120
