Stara narodna mudrost kaže “Kad je gratis i sirće je slatko“. Na alavost konzumenata potrošačke kulture sve više računaju raznorazne kompanije i zato mi se bar jednom nedeljno desi da zazvoni telefon, a sa druge strane “zgrabi“ me neka vlasnica vrlo umilnog glasa, koja je toliko ljubazna da slušalica počne da mi se lepi, kao da sam detetu dala da se igra aparatom (fiksnim, naravno) a istovremeno se mladunče dočepalo tegle sa nekim fejkom eurokrema.
Krene da priča i ne prestaje dok potpuno ne ostane bez vazduha, (a kapacitet pluća joj je kao kod šampiona u ronjenju na dah).
Elem, priča ona, priča, priča…. kako je njihova kompanija baš mene, nasumičnim odabirom, nagradila ogrlicom od ametista, jastukom, ručkom/večerom za četir’ osobe (koje, uzgred budi rečeno, ja moram da na’vatam u komšiluku) i tome slično. Sve je besplatno, jer oni se tako reklamiraju, itd. Moje je da se pojavim i da preuzmem nagradu, oni će i pozivnicu da pošalju, samo da ih moja malenkost udostoji svog prisustva.
Pri tome, treba li naglasiti, prvi put čujem da postoji takva firma.
Ja se sve vreme trudim da dođem do reči, ali mi ne polazi za rukom. A, kad, konačno, prozborim, toliko me sramota da je odbijem, (“šta će, duša, i ona radi svoj pos’o, ko zna ko’lko gladni’ usta ‘rani od te bedne plate koju prima za zvrckanje i uznemiravanje građana, a možda radi i na procenat, pa što se više nas odazove...“) i pristanem, iako nemam nameru da se na dotičnim hepeninzima pojavim.
Onda me nekoliko dana kasnije ponovo zove, i insistira da potvrdim dolazak, ko će doći sa mnom, preslišava me kao malo dete, a mene opet sramota!
Ali, pošto je đavo odneo šalu, uhvatim se za zdravstvene probleme. Sada sam u tim godinama kada je, na primer, visok krvni pritisak odličan izgovor za sve, ili ono, ukočila sam se, zaptiva me, žiga me, ma ima toga koliko ti duša hoće. I slažem, debelo slažem, a i ne trepnem. Šta mi drugo preostaje?
Da joj objašnjavam misao Miltona Fridmana da “nema besplatnog ručka“? Da li bi me razumela? Da joj preporučim da pročita istoimenu knjigu? Ili da joj jednostavno prevedem na srpski da “ni kod babe nema džabe“, i da se ja, je l’te ne zakopčavam na leđa?
„Zakonom je predviđena mogućnost izricanja prekršajnih naloga za trgovce koji pozivaju potrošače.”, kažu mi u Sektoru za zaštitu potrošača u Ministarstvu trgovine, turizma i telekomunikacije.
Za pravna lica predviđene su prekršajne kazne od 50.000 dinara, za odgovorno lice u preduzeću 8.000 dinara, za preduzetnika 30.000 dinara. Ukoliko trgovac ne postupi po prekršajnom nalogu, predviđene su znatno oštrije kazne, od 300.000 dinara do 2.000.000 za firmu, dok je za odgovorno lice u preduzeću kazna od 50.000 dinara do 150.000. Za preduzetnike je predviđena kazna u rasponu od 50.000 do 500.000 dinara.
Šta uraditi? Prijaviti ili ne! Možda je jednostavnije da kažem da me više ne zovu!
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
(Marina Vasić)
