Kasete i snimci RADIO INĐIJE nakon privatizacije BAČENI U SMEĆE!

0
2090

Taj jul 1973. nije bio od naročitog značaja za svet, sem sto su se Grci na referendumu izjasnili za ukidanje monarhije, ali za svakog stanovnika Inđije, taj 18. jul označavao je početak emitovanja programa Radio Inđija.

I svake naredne godine, 18. jula ceo grad je proslavljao još jedan rođendan ovog radija. Tom prilikom, organizovani su koncerti, priređivala se proslava, uz bonuse za zaposlene za koje je posao spikera i novinara bila velika čast. U svim domovima inđijske opštine, poznata frekvencija 96 MHz dobila je svoje mesto. Glasovi velikih ljudi iz malih aparata postali su deo svakodnevice.

Danas se oni stariji koji pamte blistava vremena Radio Inđije, tog perioda sećaju sa nostalgijom. Vreme je donelo promene. Hronike inđijskih ulica danas su prazne. Ovaj radio danas prate samo oni najuporniji i često zovu redakciju kako bi prijavili problem sa radom i gubljenjem frekvencije.

Nažalost, uglavnom nailaze na fascinantnu nezainteresovanost njegovih zaposlenih.

Od trenutka uvođenja višestranačja mnogi su iskoristili radio za samopromociju. Nizali su se predsednici opštine, a Radio Inđija bio je na neograničenoj usluzi svakome od njih. Ipak, odolevao je raznim pritiscima i uspevao da ostane na usluzi i građanima Inđije, zbog kojih zapravo i postoji. Vremena tranzicije bila su teška za Inđinčane i izrodila su nepoželjne pojave, a radnicima inđijskog radija, ni tada nije bilo teško da preskačući i izbegavajući špriceve, limenke alkohola i smeće, dolaze do redakcije u samom centru Inđije.

Svakog dana ustajali su sa misijom koju je trebalo ispuniti. Misijom da objektivno i blagovremeno obaveste svoje sugrađane o svim aktuelnim temama.

Redakcija ima poziciju sa koje se vidi najveći i najvažniji deo Inđije, kako bi njeni zaposleni mogli da uoče i svaku aktivnost Inđinčana, ali posebno jednog Inđinčana na čiju kancelariju redakcija gleda sa visine. Simbolično? Pomalo tragično? Iako je dugo odolevao, radio je 2015. zadesila neizbežna privatizacija. Opštinska vlast je vođenje prepustila novom vlasniku. I kako to po uhodanom i već bezbroj puta viđenom i uigranom scenariju biva, sve ono od opšte koristi za javnost, postaje zanemareno, a potom i ugašeno. Jedino što postaje bitno je profit.

Nasleđe radija ostavljeno je da propada, a poslednjih dana svedočimo, u najmanju ruku, skandaloznim događajima.

Naime, sve ono što je godinama stvarano, kasete na kojima su zabeleženi najvažniji događaji za Inđiju, važni zapisi, tehnička dokumentacija i razne dragocene stvari, ostavljene su i razbacane pokraj kontejnera. Kako smo došli do momenta da bilo ko arhivsko blago ovog dela Srema tretira kao đubre? Kako je moguće da građani Inđije na pomen radija začuđeno pitaju da li još uvek postoji jer su mislili da je odavno ugašen? Kako smo došli do toga da voditelja večernjih vesti nakon tri minute vesti koje čine nehajno ubačeni prilozi, nije sramota dok izgovara “bilo je ovo sve što je pripremila naša informativna redakcija”?

Kako su uzvišeni gradski zvaničnici dopustili da tonske i pisane hronike našeg grada imaju takav tretman kod privatnog vlasnika? Jesmo li ih navikli da im ovakve stvari glatko prolaze? I na kraju, kako smo svi mi dopustili da nam to ne znači ništa?

(Nenad Babić)

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here