Ko je zloupotrebio udruženje za pomoć osobama sa invaliditetom?

Prolazeći u životu kroz probleme sa kojima se susreće osoba sa invaliditetom, već duži niz godina imao sam želju da nešto promenim, barem svojoj sredini, vođen time da kao osoba sa invaliditetom imam misiju da učinim nešto bolje za osobe sa invaliditetom.

Mučila su me brojna pitanja, poput onih šta će biti sa mnom kad ne budem imao podršku svojih roditelja i sam svestan da se takođe i roditelji boje šta će biti sa njihovom decom kada ne budu više tu za njih.
Rešio sam da oformim udruženje koje će biti upravo oslonac svima koje muče ta pitanja. Takođe, uvideo sam da većina invalida ima niska primanja, a primera radi, osoba koja je u kolicima već se oseća poniženo u društvu i samim tim ako bi došla u narodnu kuhinju doživela bi još veći stepen poniženja , a odatle kreću depresija, anksioznost, tako da osoba koja bi i imalo mogla da doprinese društvu na neki način, bila bi uskraćena u svakom smislu da nešto učini za sebe i za druge.

Ideja za osnivanjem udruženja dugo se razvijala u meni. Imao sam želju i viziju da formiram uduženje koje će pružiti podrušku osobama sa invaliditetom, dati im osećaj pripadnosti, osećaj zajedništva, kako bi svi jedni drugima pružili motivaciju da radimo dobre stvari za naše društvo.

Svestan sam bio da to neće biti ni malo lak put i da sve to ne mogu sam. Ne razumem se u birokratiju, papirologiju, što se može naučiti, ali ograničen sam u kretanju. Ali ja sam sa druge strane pronašao struku u kojoj nemam ograničenja ni granice, čime se već dugo bavim. Prionuo sam na posao, osmislio sam ime udruženja, slogane, logo, kao mali korak za jedan veliki cilj.

Udruženje je formirano i svi su bili dobro došli, ne samo osobe sa invalidetom. Širenje empatije, podrške, razumevanja i humanosti bio je glavni motiv. Pomoći invalidima koji su u stanju socijalne potrebe bila je prva velika misija UOSI „Vizido“. Imao sam ideju da osnujem kuhinju koja bi mogla da daje besplatne obroke osobama sa invaliditetom, a kasnije i drugim ugroženim kategorijama u društvu.

Kroz slogan koji sam smislio „Jedi i budi human“ ideja je bila da ljudi jedu u restoranu, a svaki četvrti obrok bio bi besplatan za one koji ne mogu da ga priušte. Plan je bio da deo sredstava od kuhinje budu za dodatne aktivnosti Udruženja, u smislu raznih radionica, organizacije događaja, druženja i slično, kako bi na taj način inspirisali osobe sa invaliditetom i uključili ih u svakodnevni život lokalne zajednice.

Učestvovali smo na nekim manifestacijama i promovisali Obrok solidarnosti, delio sam besplatne obroke, a za uzvrat dobijao osmehe i zahvalnost ljudi kojima je pomoć bila preko potrebna, jer smatram da koliko ljudima možeš da pomogneš, koliko ljudi možeš da nahraniš, toliko i vrediš.

Otvoren je restoran, a podrška je usledila sa mnogo strana, uz veliku pažnju lokalnih medija, kao i medija iz čitave zemlje, koji su promovisali moju ideju i širili priču. Tako se i pročulo za restoran. Podrška mi je mnogo značila i sve je delovalo da idemo u pravcu kako smo i hteli.

Međutim, ideja se dopala još nekom od, nekom ko je bio upoznat sa svim od samog početka. Pošto je restoran počeo da ima mušterije, bilo kakva priča o daljem razvoju i finansiranju Udruženja je prestala, iako sam i dalje razvijao ideje, ostvario brojne kontakte sa ljudima koji su bili voljni da daju svoj doprinos u našem daljem razvoju.

Bez ikakve reči, bez osnova, dobio sam papir, nekakvu odluku na kojoj je pisalo da više nisam zastupnik Udruženja, bez ikakvog obrazloženja. Ono što mi je rečeno usmeno je da je zasedala skupština Udruženja i da sam smenjen, za šta ne postoji nikak dokaz, nikakav zapisnik, a ni skupština Udruženja se nikada nije desila.

Osetio sam se izdano, povređen kao čovek koji je sa nekim podelio svoju ideju, svoju viziju i naišao na podršku, a u stvari dobio sam to da je neko moju ideju prepoznao i iskoristio za pogrešne ciljeve, koji nikad nisu bili cilj udruženja.

Udruženje je prestalo da ima bilo kakve aktivnosti, restoran radi kao svaki drugi restoran, a jedino aktuelno u vezi UOSI „Vizido“ je da se desila provala u prostorijama i da su nestali papiri udruženja, citiraću – „arhivska građa“, kako je pisalo u vestima koje sam pročitao u lokalnim medijima.

Nikada nisam radio drugom iza leđa, nikada nisam uzeo ništa tuđe – ni ideju ni materijalnu stvar. Nije džaba rečeno da je put do cilja posut trnjem. Ja na mom putu nisam naišao na trnje, već na zid koji se isprečio i stvorio slepu ulicu, a sa druge strane tog zida našla se jedna potpuno druga priča, onakva kakva nikada nije trebala da se desi.

OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO

(Dragan Vizićanin)