Protestne šetnje nezadovoljnih građana, organizovanih od strane bivših funkcionera DOS-a, izvesno je da, kada je reč o Mitrovici – jenjavaju.
Sada je već jasno da je sve vreme, koristeći nezadovoljstvo građana, u korenu protesta bila reč o očajničkom pokušaju nezadovoljnika kojima je narod 2012. godine okrenuo leđa i koji bi sada, pod maskom Saveza za Srbiju i frustriranih pojedinaca iz tzv. Mitrovačkog otpora, da se ponovo vrate na pozicije na kojima su bili više od decenije, od pada režima Slobodana Miloševića.
Nakon Miloševićevog pada s vlasti i promena na lokalnom nivou gde su stranke DOS-a zamenile SPS i njihove satelite, ubrzano se krenulo u nameštanje na državnim jaslama svih kolovođa lokalnog “Petog oktobra” i ubrzano pljačkanje mitrovačkih fabrika.
Ostao je u sećanjima pojedinih ljudi zabeležen jedan sastanak glavešina DOS-a u kojem su sami sebe predlagali na funkcije, s obzirom da jedni u druge nisu imali ni minimum poverenja, bivajući na oprezu da ne budu izigrani od koalicionih partnera. S obzirom na karakter ljudi koji su se tih dana pitali, takva bojazan imala je smisla.
Beogradski i “pokrajinski” tajkuni i kasniji “nosači kovčega” bacilli su oko na neka lokalna preduzeća dok su novokomponovani lideri mitrovačkih odbora stranaka servilno pretvarali u delo svaku zamisao ovih lešinara. Tu su naročito prednjačili rukovodioci stranaka DS, DSS i Čankove LSV, kao i strukture G17 plus, pre dobijanja vlasti poznati u Mitrovici kao đilkoši i lokalni lelemudi (počevši od PDV konobara, Kurosave iz malog sokaka, pa preko Čankovih “ljubitelja dobre vutre”, sve do Lemajićevih razoritelja lokalne kulturno-umetničke scene i njenog svođenja na trivijalni nivo).
Procena je da je na desetine miliona evra opljačkano tokom privatizacije mitrovačkih preduzeća, ali i od donacija koje su nestajale u stranačkim džepovima, kao i “poslovnih poteza” koji su služili kao dimna zavesa za pljačku sugrađana. Naročito se, u svojoj bestidnosti, izdvaja kupovina tzv. separatora za smeće za koji se kasnije ispostavilo da je obična gomila metalnog krša. Rukovodilac Čankove Lige koji je uvezao taj separator, nagrađen je stanom u Novom Sadu i funkcijom u jednom od tamošnjih javnih preduzeća.
Novac se “prao” i preko građevinskih operacija, pa je taj posao podeljen između bratskih DS i DSS odbora, tako da su “žuti” asfaltirali puteve, dok su “Koštuničine patriote” odlučili da obnove pešačku zonu danas pretvorenu u sterilno šunjalište i vrše razne građevinske operacije, poput već legendarnog “vešanja” saksija na gradske bandere.
Koliko je to zaista koštalo, a koliko su razni partijski kadrovi strpali sebi u džepove, svakako da bi mogli da najbolje odgovore Prodanović, Kolarov, Lemajić, Vasa PDV (zajedno sa svojim zetom), Bošković, ali i neki drugi koji su se u ovom gradu pitali u tom periodu.
Nakon 2008. godine, upropaštavanje Mitrovice nastavilo se i zbog svađe dojučerašnjih drugova, tako da je žuti Prodanović na republičkom nivou često “minirao” svaku inicijativu lokalnog DSS-a koja mu se nije dopadala ili za koju nije dobio nekakvu kompenzaciju. U tom periodu čak je i deo lokalnih javnih preduzeća došao na rub propasti, a sve zbog prekomernog partijskog zapošljavanja i “ugrađivanja” zaslužnih drugova u razne poslovne ugovore.
Nakon dolaska SNS-a na vlast, a naročito posle ujedinjenja “Vredne Mitrovice” sa SNS-om, gorepomenuto društvo iz DOS-a ostalo je razbacano u raznim opozicionim strankama.
Danas mitrovačku opoziciju vode Prodanović i Lemajić sa svojim pomoćnim osobljem, čije se političke aktivnost svode na protestne šetnje i upiranje prstom u naprednjake zbog poteza koje su i sami vršili u svoje vreme, pri čemu se najčešće apostrofiraju partijska zapošljavanja, lopovluk i korupcija.
I umesto da službenici mitrovačkog Tužilaštva pokrenu proces utvrđivanja koliko su nas pokrali ovi stranački rukovodioci, svi se prave kao da ih se ne tiče posao za koji su plaćeni.
Sve u svemu, i ovi koji su sad na vlasti i oni koji bi da budu i dalje lideri, pa makar i u opoziciji, pretvaraju se da je sve “čisto” dogod se ne dokaže suprotno, a tužioci koji bi trebalo da dokazuju opštu pljačku tokom trazicionog perioda uglavnom se drže podalje od svega svesni da su u celu priču upleteni i interesi raznih mešetara sve do pokrajinskog i republičkog nivoa.
I dok u državama EU, na koju su se ugledale sve vlasti od “Petog oktobra” do danas, padaju ministri i odlaze u zatvor zbog koruptivnih radnji i uzimanja provizija za razne transakcije, naše nadležne institucije (tužilaštvo, sudovi, policija) , ponašaju se kao da ovde teče med i mleko.
Potpuno nezainteresovani za posledice koje bi mogle nastati kad mleko počne da “kipi”.
(Milan Milivojević)
