Protekle sedmice, nekako se namestilo da isto veče, čak i u isto vreme, budu, na ovim prostorima, zakazana dva koncerta, jedan u Čalmi gde je gostovao Baja Mali Knindža, a drugi u centru Mitrovice, na kojem su nastupilo više umetnika na čelu sa eminentnom Aleksandrom Padrov.
Na jednom koncertu, onom u Čalmi, selu od oko 1500 stanovnika, sakupilo se više hiljada ljudi, neki navode i do 4 hiljade, dok je u gradskom centru bilo jedva stotinak tzv. jugonostalgičara, ljubitelja popularne muzike iz doba SFRJ.
Lokalni portali, primetivši na koju stranu teče plima narodnog interesovanja, izveštavali su, gotovo iz časa u čas, preko svojih sajtova i društvenih mreža, o atmosferi koja je pratila Bajin koncert na čalmanskom fudbalskom igralištu. Činilo se da tamošnju publiku, to veče, ništa više nije zanimalo, ni tupljene režimskih analitičara na Pinku, a naročito ne Belivukovo “spravljanje ćevapa od ljudskog mesa”. Centar njihovog interesovanja bio je, s pravom – upravo BMK i njegova muzika.
Narod koji je, zbog korone, zaboravio da se veseli i druži, da ide na seoske slave, da posećuje rodbinu, dobio je priliku da najzad izađe iz ljušture i izbaci energiju, što je, na najbolji način – i činio. Epilog koncerta behu hiljade zadovoljnih, srećnih ljudi, koji se raziđoše diljem Srema bez ijednog ekscesa i bez ijednog saobraćajnog prekršaja.
I na društvenoj mreži Fejsbuk jednako je vrilo. Snimci uživo, fotografije veselih, oznojanih lica, komšija, rođaka, uz neizbežno “Nektar” pivo, vrteli su se po stranicama i profilima.
S druge strane, koncert u centru grada, prošao je skoro nezapaženo, bez ijedne, makar i malecke, fotografije na Fejsbuku. Stotinak građana zagledanih u prošlost, melanholičnih lica koja su odavno posivela od čamotinje i nezadovoljstva, podsećalo se vremena kad su još bili živi. Dok se u Čalmi slavio život, energija i budućnost, u centralnom gradskom parku prisutni su se prisećali prošlosti. A najmanju krivicu su za to imali izvođači koji su na vrhunskom nivou izveli svoj repertoar.
Posle su, ti isti ili takvi isti nezadovoljnici, koji slave prošlost i žive u njoj, sećajući se mladosti kada su bili paženi/maženi od svojih roditelja zavaljenih u udobna samoupravljačka preduzeća, shvativši da su, stareći, ostali i bez roditelja i bez ptičijeg mleka kojim su decenijama pojeni, počeli da reže i komentarišu, posprdavaju i vređaju one druge, što veče provedoše u Čalmi nazivajući ih raznim pogrdnim imenima. One čiji su roditelji, sa raznih zapadnih strana, doterani voljno ili nevoljno u ovaj isti Srem, da u njemu izgrade novi dom.
Isti oni koji između ljubavi prema psima i prema deci stavljaju znak jednakosti, zagovaraju trpeljivost prema raznim izopačenim umovima, privrženi su toleranciji na evropskim principima, deleći, po svojoj tvrdnji, ljude samo na dobre i na zle, čašćavali su čalmansku publiku najgorim epitetima, nazivajući ih glupim seljacima, bosančerosima, zatucanom gulijom i tome slično.
Drugi su zaprepašćeno pitali kud se dede tamburica u Sremu, kao da na ovim prostorima nema mesta za neku drugu muziku sem tamburaške, kao da u toj istoj Mitrovici nisu držali koncerte i Crvena Jabuka i Hari Mata Hari, i mnogi drugi, bez primaša i bez kontraša u svom sastavu, pa to nije nikom smetalo.
Treći su kudili aktuelnu vlast zato što je “njihovim” novcem organizovala koncert u Čalmi, iako je i koncert sa polumrvim zombijima u publici, u Gradskom parku, takođe bio organizovan i plaćen iz te iste kase.
Četvrti su, iz nekog svog razloga, vređali novinare nazivajući ih poltronima, smećem, prodanim dušama, tražeći da ovi pišu ono što je njima na umu, u skladu sa svojim frustracijama i partijskim bojama. To što su mediji, u prvom redu portali, samo ispratili događaj sa najvećim interesovanjem javnosti – njih nije interesovalo.
Između svih, svoje otrovne komentare namenjene prostom puku, dali su i znameniti mrzitelji svega što je srpsko – vojvođanski autonomaši, mada su i ustaštvu skloni pojednici, nervozno podizali svoje glave i pisali škrabotine po društvenim mrežama pune otrovnih strela namenjenih „Bosančerosima“, kojih da nije, po njima, Srem bi postao rajski vrt. Možda kao onomad, u NDH?!
“Oteli su nam Srem!”- kukali su oni što im je više stalo do šetanja kučića nego unučića.
“Došlje!” – arlaukali su samozvani starosedeoci iz svojih kuća koje im je još deda ostavio, sa kreveta koje im je otac kupio, držeći u rukama najmodernije modele mobilnih telefona kupljenih novcem od proćerdanog nasledstva.
No nije njima do nasledstva, njima je tobože do Srema.
I ne mrze oni “Bosance/Krajišnike/Izbeglice”, oni mrze sam život, upravo onaj koji se u svojim najraskošnijim bojama prikazao na Bajinom koncertu u Čalmi. Štaviše, oni preziru sve koji slave život jer svoga nemaju, nestao je netragom u njihovoj tetošenoj prošlosti.
A što se nas novinara tiče, i ubuduće, koje god neko ovdašnje selo bude organizovalo bilo kakvu manifestaciju ili koncert, imaće našu medijsku podršku. Bilo da je reč o sremačkim ili bosanskim selima, kako vole da ih dele neki od gore navedenih pojedinaca.
Na sreću, malo ih je. (Al’ su govna…)
(Milan Milivojević)
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
Svakom normalnom čoveku, jer je on pandam Tomsonu. Trovač srpskog kulturnog bića zajedno s pevaljkama i likovima iz rijaliti programa. Najgore-on/oni je negativni idol mladim generacijama. Deca ne čitaju knjige, ne slušaju kvalitetnu muziku, a izgledaju kao da su iz farme izašli.Ko je kriv? Roditelji, mediji koji ne pružaju alternativu, političari koje, osim ličnog bogaćenja i rejtinga, ništa drugo ne interesuje, posebno ne kulturni nivo nacije.
O kako ste ovo, lepo napisali:) Svako dobro:)
…. takvi isti nezadovoljnici, koji slave prošlost i žive u njoj, sećajući se mladosti kada su bili paženi/maženi od svojih roditelja zavaljenih u udobna samoupravljačka preduzeća, shvativši da su, stareći, ostali i bez roditelja i bez ptičijeg mleka kojim su decenijama pojeni, počeli da reže i komentarišu, posprdavaju i vređaju one druge….
U doba komunisata, osim po pilitičkim pitanjima, postojala je kulturološka alternativa. Likovi poput današnjih pevaljki i rijaliti zvezda nisu mogli biti na naslovnim stranicama svih novina, a nacionalno pitanje nije bilo pitanje da li „majka nacije“ ima celulit ili ne. Mediji i političari su trovači kulturološkog bića ovog narda i nema tu ničeg posprdnog i uvredljivog, već je to tužna činjenica aktuelnog vremena. Danas je sve šund-politika, estrada. Kada su u pitanju današnji roditelji, niko ih ne sprečava da maze, paze svoju decu i ponude im dobru muziku, knjige, filmove. Problem je u tome što većina mladih roditelja to ne zna, jer su oni odrasli u vreme najvećeg sunovrata ovog društva, u vreme ratova i svopšteg nemorala. Generalno, posledice dešavanja od 90_tih, pa do današnjeg dana, osetiće se kroz generacije. Dakle, to su tužne činjenice, a ne vređanje bilo koga