Muški rod se deli na očeve, braću, dede, stričeve, ujake, teče, mladiće, muževe, sinove i ostale. Svi oni mogu dalje da se svrstaju u dve kategorije: majstori i šeprtlje. Koja god varijanta da te u životu snađe, živciranje ti ne gine!
U stvari, kad malo bolje razmislim, uvek u životu imaš obe varijante. Ako ti je tata majstor, onda će muž sigurno biti šeprtlja! I obrnuto. Dakle, majstori.
Ako su amaterskog tipa, prilično su naporni za zajednički život. Oni sve znaju da poprave. Njima su uvek pri ruci šrafciger i klješta, da bi mogli da intervenišu. Nose one bezoblične, vrećaste pantalone sa petnaestak džepova, koje prilikom stavljanja u mašinu za veš treba pregledati detektorom za metal, da se ne dovedete u situaciju da vam drugarica bude oštećena nekim ekserom, holšrafom i slično. Njihova najveća prednost je u tome da sve popravke koje se mogu zamisliti, vrše potpuno besplatno. Što, suma sumarum, iznese po obavljenoj intervenciji bar 50% više nego da ste zvali “pravog“ majstora, onog iz servisa.
Ukoliko na bilo kojem uređaju u kući crkne neki deo, on će prvo pokušati da ga popravi. Ako u tome ne uspe, otići će da kupi polovan, ali u odličnom stanju, skoro nov (deo). Onda će i na njemu morati da izvrši neka prilagođavanja, jer ne može da se uklopi u postojeći krš, koji je na dnevnom redu za ‘opravku.
Tek nakon niza pokušaja i pogrešaka, slomiće se i priznati da je, ipak, potrebno kupiti NOV deo. A ovaj krševiti odložiće u kutiju, šupu, garažu, podrum, jer nikad se ne zna! Možda nekad i posluži. Kod njih nema bacanja!
Kupovina novog kućnog aparata ne dolazi u obzir, i odlaže se do u beskonačnost, sve dok on to može da sredi. Zato ćete, s vremena na vreme, imati utisak da živite na otpadu ili u muzeju starina.
Za njih je najveće svetogrđe zvati servis, kad je on tu. Sećam se, kako se moj najbliži muški predak smrtno uvredio pre jedno dvadesetak godina, kada sam htela da odnesem šivaću mašinu kod majstora, da našteluje zatezače konca. Tri dana me je gledao pogledom: “Zar ti, ćerko! Zar tako za srce da me ujedeš!“
Ja sam od te ideje odustala, i rekla “Neka je, neka mrsi konac! Nisam ja Dior, da mora sve da bude savršeno.“
Ove jeseni taj isti moj predak počastio nas je jednonedeljnom akcijom, pod šifrovanim nazivom “Staro za novo – novo za staro“. Bilo je zaista pod “mora se“. Kada nam je više ličila na đevđir nego na kadu, a vizionarski pogled mog oca sezao je u blisku budućnost, koju je anticipirao objašnjavajući nam kako će on samo da izvadi staru kadu i da na njeno mesto stavi novu, istih dimenzija. Luk i voda, pola dana posla. Ohrabrila sam se da mu kažem, biranim rečima, kako bi trebalo, ne obavezno, ali ipak, razmotriti i varijantu da će biti potrebno ozidati i tu novu kadu, i promeniti pločice oko nje. Usledilo je kratko, ali iscrpno objašnjenje: “Ma, kakvi! Znam ja kako ću! Nema ni jednu pločicu da ogrebem.“ Posle toga nisam ni smela da ga ubeđujem da je mnogo praktičnije da postavimo tuš-kabinu.
Počelo je u ponedeljak. Kuckalo se, štemovalo, i sve polako, mic po mic, dok se oko kade nije stvorilo dovoljno prostora da se podigne i izvuče iz ležišta. Ali, đevđir je u odsudnom momentu odbio da sarađuje, i tvrdoglavo ostajao na mestu. Nijedna pločica nije bila ogrebana! Osim onih u prvom redu, koje su bile prepolovljene.
Tek u utorak predveče pametniji je popustio, i naša stara kada odložena je pored garaže. Kasnije ćemo razmisliti na koji način može da se upotrebi. Meni, za sada, jedino pada na pamet da bi mogla da posluži kao žardinjera ogromnih razmera. Mogla bih da zapatim i malo bašte, ništa preterano, lejica luka, crnog i belog, red šargarepe, paškanata, celera i peršuna, i, obavezno, rotkvice. I koja glavica salate.
Predstojao je, navodno, lakši deo posla. Novu vanglu smo propisno zaštitili emajl-lakom, i krenuli da je inaugurišemo na mesto na kome će biti bar koliko i njena prethodnica.
I ona je, iznenada i ničim izazvana, počela da ispoljava svoju divlju ćud i da se ponaša kao bik na rodeu. Svud je htela, samo ne tamo gde joj je sudbina odredila. Ispostavilo se da je malo šira u struku, pa joj je bilo malo tesno i žuljalo je tu i tamo. Ponovo je počeo da radi štemajz precizno navođen čekićem dvestagramašem.
Negde u petak, pojavio se i momenat iznenađenja. Pregorela je sijalica. U kupatilu, a gde drugo!? Zamena je uspešno izvršena. Samo što nije bilo svetla. Sijalično grlo promenjeno je sutradan. Svetla opet nije bilo. Štemajz se preselio na zid, ali kvar nije detektovan. U međuvremenu, uzjogunila se i sijalica u hodniku, koja sa ovom kupatilskom deli prekidač. I tu je zamenjeno sijalično grlo i desetak sijalica. Promenjen je i prekidač, a u tu svrhu kupljena su čak komda dva, u razmaku od dva sata. Prosvetljeni smo, konačno.
Sada je situacija ovakva: ako se zadržavaš u hodniku, obavezno mora da bude uključeno i svetlo u kupatilu, jer limunacija u predsoblju može da funkcioniše samo tako što će hodnička sijalica da parazitira na račun kupatilske. U svrhu uštede izuli smo se još dodatnih petsto dindži za štedljivu sijalicu. Njena neophodnost više je uzrokovana time što ženski podmladak iz kupatila izlazi samo ako baš ogladni, a onda se vraća da meditira o suštini života pred ogledalom i pod veštačkim osvetljenjem.
U međuvremenu, ubedili smo podivljali lavor sa kompleksom više vrednosti da legne na rudu, i da počne da služi svrsi. One upolovačene pločice smo promenili, ali nismo mogli da nađemo potpuno istu nijansu, pa kupatilo deluje malo psihodelično sa fovističkim akcentima. Završno ribanje i puštanje u rad mokrog čvora svečano je obavljeno sledećeg ponedeljka.
Majstor se još uvek odmara, ali zadovoljan je obavljenim poslom. Povremeno uđe u kupatilo i divi se svojoj dovitljivosti i veštini. “Niko to ne bi znao da uradi k’o ja! Niko! A naplatili bi mi duplo.“
A šeprtlje?
O njima, koji ni ekser ne znaju da ukucaju, a za menjanje gumica na slavinama sazivaju konzilijum majstora, nekom drugom prilikom. Ako budem raspoložena da trošim reči na njih.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
(Marina Kitanović Vasić)
