Milka Kreća je pre 26 godina rodila dečaka u bolnici u Sremskoj Mitrovici za koga je ubeđena da je još uvek živ negde ovde blizu ili negde tamo daleko, jer ga je na porođaju čula kako je zaplakao, jer joj je na porođaju ostao urezan u sećanje živ.
Ipak, lekari su joj saopštili kako je dečak preminuo, a nakon toga više nikada joj nisu dali da vidi, niti preuzme telo mrtvog dečaka i da ga sahrani. A molila je, svakodnevno, devet dana uzastopno, dok joj na kraju nisu zapretili tužbom radi uznemiravanja.
– Trudnoća mi je vođena u Inđiji. Za Sremsku Mitrovicu poslata sam šest dana pre porođaja, zašto nisam znala, bila mi je to prva trudnoća i verovala sam doktorima. Pre par godina kada sam krenula u potragu otišla sam i u Inđiju da tražim svoj ginekološki karton, oni su mi tamo rekli da mog kartona nema i naravno ne znaju šta se desilo sa kartonom.
– Kako to da je baš moj karton nestao? Naravno znam ko mi je vodio trudnoću, ali nemam dokaz za to. I tek sad mi je jasno zašto sam poslata toliko dana pre porođaja u bolnicu i to bez bolova i znakova za porođaj – započela je Milka svoju priču.
Kada je stigla u bolnicu, kako kaže, nije ni slutila šta će da doživi, niti da će kući da se vrati bez dugoiščekivanog deteta. Prema Milkinom sećanju 19.12.1993. godine nju i još jednu ženu odveli su u porođajnu salu.
– Rodila sam živo muško dete, koje sam videla i koje je zaplakalo. Kada su bebu odveli meni su dali jak sedativ. Došla je jedna sestra i dala mi neki papir da potpišem, pitala sam je: „Šta je to?“, ona je rekla: „Samo ti to potpiši“. Jedva sam potpisala i zaspala – priseća se noći porođaja.
Već sutradan Milka Kreća morala je da se suoči s gorkom istinom da njenog sina više nema, te da je preminuo na porođaju, prema objašnjenju doktora. Uzaludno je pokušavala da sazna kako je dete koje je ona čula da plače, videla da je živo preminulo na porođaju. Odgovora nije bilo tada, odgovora nema ni sada, dvadesetšest godina kasnije.
– Sutradan kad sam se probudila pozvao me je doktor u svoju kancelariju da mi saopšti da se moja beba tokom porođaja udavila, tačnije da joj se oko vrata omotala pupčana vrbca. Na moje pitanje kako to kad sam čula plač bebe i videla živu mušku bebu, ćutao je… Na moje drugo pitanje: „Šta je to što sam potpisala nakon porođaja?“ i insistiranje da vidim taj papir, takođe sam dobila ćutanje. Naravno, moj tadašnji suprug i ja smo tražili da vidimo bebu i da je sahranimo ali nam je rečeno kao i svima: „Mladi ste, imaćete još dece, mi ćemo snositi troškove sahrane“.
– Otpuštena sam 22.12.1993. iz bolnice bez bebe. Samo sa jednim papirom, tačnije otpusnom listom. Devet dana non – stop sam zvala bolnicu da mi daju telo moje bebe ali nisu želeli, poslednji put kad sam nazvala zapretili su mi da će me prijaviti policiji za uznemiravanje. I da, ta žena što je otišla sa mnom na porođaj i rodila devojčicu i njoj je navodno umrla beba. Nažalost nikad je nije pronašla – ispričala je Kreća.
Ceo život je ova žena ubeđena da je njeno dete negde živo, a tek od 2015. godine skupila je hrabrost da se ovo svoje ubeđenje i bori.
– Kada sam te 2015. godine skupila hrabrosti da kažem svojoj mlađoj ćerki da sumnjam da ima negde starijeg rođenog brata i kada sam dobila podršku od nje da krenom zajedno u potragu bila sam najsrećnija majka. Nije bilo lako, ali kada imam takvu podršku, lakše je. Mog sina su upisali da je rođen 20.12.1993. u 00:30 a ne 19.12.1993 u 23:00h i kao mrtvo rođena beba, prijavljene 7 dana nakon rođenja u matičnu sluzbu a mrtvo rođene bebe se prijavljivaju 24 časa nakon rođenja.
– U bolnici sam dobila samo četiri papira.U bolnici dobijamo samo četiri papira, a mi, mi pet jer imamo i otpusnu listu koju oni nemaju. Kopije dela protokola sa patologije, protokol akušerstva, porođajnog protokola i sprovodnicu leša. U knjizi porođajnog protokola ubačena sam između datuma 16. i 18. Upisano je da sam se porodila 20.12.1993. Preko neke žene su nalepljene nalepnice i upisana ja, Kreća Milka! Na pitanje: „Zašto je ovo urađeno?“ oni nisu imali odgovor. Porodili su me doktori Srđan Sedlar i Slavko Arbanas, babica Branka Nikolov. Beba je poslata na sahranjivanje ali nikad nije ni stigla na groblje – opisuje početak svoje borbe ova majka.
Dodaje kako u Arhivu Srema nema nikakvih dokumenata od 1992. godine, svi su, prema njenom saznanju, u bolnici.
– Svu dokumentaciju bolnica krije i to ne u arhivu bolnice nego na ginekologiji. Zašto bolnica drži dokumentaciju na ginekologiji sve ove godine?! Podnele smo ćerka i ja dve krivične prijave. Jedna na moje ime za koju sam dobila rešenje da se odbacuje zbog zastarelosti i druga na ime ćerke koja je isto dobila rešenje o tome da je slučaj zastareo. Ali, uložile smo žalbu u februaru mesecu i naravno cute, nemam odgovor – priča očajna majka.
(M. Č./espreso.rs)
